https://sputnikportal.rs/20260405/fantazija-u-koju-moze-da-se-zakoraci-ovakav-je-bio-svet-pre-nego-sto-je-covek-poceo-da-ga-narusava-1197670763.html
Фантазија у коју може да се закорачи: Овакав је био свет пре него што је човек почео да га нарушава
Фантазија у коју може да се закорачи: Овакав је био свет пре него што је човек почео да га нарушава
Sputnik Србија
Изложба једног од најзначајнијих савремених сликара фантастике, Жељка Ђуровића, отворена у Ликовној галерији Коларчеве задужбине, представља својеврсни пресек... 05.04.2026, Sputnik Србија
2026-04-05T10:04+0200
2026-04-05T10:04+0200
2026-04-05T10:05+0200
култура
култура
друштво
спутњик интервју
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/04/03/1197669756_0:307:1966:1413_1920x0_80_0_0_c10e52b7304b97034c74989bbd0f0eb3.jpg
У разговору за Спутњик Жељко Ђуровић открива зашто и данас сумња док ствара али и зашто истрајава у потреби да лепоту сачува у времену које јој често није наклоњено.Ваше слике често описују као „енергетске портале“. Како бисте то објаснили публици?- Волим ту формулацију јер заиста верујем да уметност може да има такву функцију. Када посматрач стане пред слику и допусти себи да уђе у њен простор, може макар на тренутак да изађе из свакодневног живота, из тог сивила и оптерећења које носимо. Моје слике су настале из потребе да се створи један паралелни свет – свет интензивних боја, покрета и енергије. У њима нема статике, све вибрира. Ако то неко осети, онда је слика испунила своју сврху.Ту препознатљиву енергију одржавате деценијама, остајући верни свом изразу?У чему је тајна – у инспирацији или у нечему другом?- Искључиво у раду. Ја сам велики противник романтизоване идеје о инспирацији. Не постоји тренутак када „дође“ па ви тада радите – то је заблуда. Инспирација долази кроз рад. Већ четрдесет година свакодневно одлазим у атеље. То је дисциплина, готово као сваки други посао. Има дана када сте задовољни, има дана када нисте, али континуитет је оно што даје резултат. Све што сам постигао проистекло је из тог упорног, свакодневног рада.Значи уметност је за вас врста радне обавезе?- Апсолутно. Ја сам још по завршетку академије себи направио систем – одвојио сам простор за рад и понашао се као да идем на посао. Тиме сам разбио илузију о уметнику који чека инспирацију. Чак и када нисте задовољни оним што урадите, то је део процеса. Сутрадан то мењате, поправљате, али сте у континуитету стварања.Ваше сликарство често се описује као спој фантастике, мита и еротике, са женом као централним мотивом. Како је дошло до тог споја?- То је дошло потпуно природно. Још као млад уметник препознао сам да припадам свету фантастике. Откривао сам различите правце и уметнике, од наше Медиале до Бечке школе фантастике, и схватио да је то простор у којем могу најискреније да се изразим. Жена се наметнула као централни мотив сама од себе – као симбол лепоте, енергије, рађања, али и мистерије. У мојим радовима она није само фигура, већ носилац читаве једне космичке енергије.На вашим платнима готово да нема трагова савремене цивилизације, предмета које је створио човек. Да ли је то свесна одлука?- Јесте. Имам утисак да све што сликам представља свет пре него што је човек почео да га нарушава. На мојим сликама готово да нема предмета које је створио човек. Све је у том неком рајском амбијенту, у природи која постоји сама за себе. Не мислим да је то бекство од стварности, већ начин да покажем како би свет могао да изгледа или како га ја осећам. И даље постоји много лепоте око нас, али смо је потиснули причама о негативном.Да ли уметност, по вашем мишљењу, има задатак да мења перцепцију света?- Мислим да има. Ако стално говоримо о ружним стварима, људи почињу тако и да размишљају. Ако им понудите лепоту, хармонију, енергију, можда ће и сами почети другачије да гледају на свет. То не значи да игноришемо реалност, већ да нудимо алтернативу.Дуго сте радили као професор. Шта сте сматрали најважнијим у раду са студентима?- Најважније је било пренети искуство. Не можете научити некога да буде уметник, али можете да му помогнете да пронађе свој пут. Ја сам студентима говорио оно што је мени недостајало – практичне ствари, али и животне истине. Уметност није само таленат, већ и одговорност, рад и истрајност. Трудио сам се да им олакшам почетак, да им дам алате да се снађу када изађу са академије.Колико је тешко нарочито данас остати свој, аутентичан?- Није лако, али је неопходно. Постоје трендови, постоји тржиште које намеће одређене форме, али искреност се увек препознаје. Можда није увек највидљивија, али опстаје. Аутентичност је оно што разликује уметника од занатлије.Да ли сте се сусретали са оспоравањем због свог израза?- Јесам, и то доста, нарочито на почетку. Мој колорит је био неуобичајен за фигуративно сликарство. Код нас су га теже прихватали, док су у иностранству управо то истицали као квалитет. Сећам се и критика које су биле врло оштре, али временом се све то слегне. Данас тога има мање, али и даље постоји.Излагали сте широм Европе, у Бечу, Паризу, у чувеном Гран Палеу... Колико вам је то значило?- То је било изузетно важно искуство. Кроз међународне изложбе наше радове је видело више од 500.000 људи. Само у Паризу изложбе су посећивале десетине хиљада људи. То вам даје потврду да оно што радите има универзалну вредност. Такође, показује да и наши уметници могу равноправно да стоје уз европске.Изложба у Коларцу представља пресек вашег рада. Како сте изабрали баш ових 34?- Окупио сам 34 рада из последњих десетак година. То није било лако, јер се већина слика налази у приватним колекцијама, па сам морао да их позајмљујем. Ја сам сликар који ради спорије, пажљиво гради слику, и зато су изложбе ређе, али ми је важно да буду заокружене целине.Једна од централних слика носи наслов „Пољубац над острвом мртвих“. Шта она симболизује?- Та слика је настала као омаж Арнолду Боклину и његовом „Острву мртвих“. Узео сам тај мотив и спојио га са својом поетиком – са еротском енергијом, бојом и животом. У суштини, то је идеја која прати мој рад – да живот и енергија побеђују таму.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, друштво, спутњик интервју
култура, друштво, спутњик интервју
Фантазија у коју може да се закорачи: Овакав је био свет пре него што је човек почео да га нарушава
10:04 05.04.2026 (Освежено: 10:05 05.04.2026) Изложба једног од најзначајнијих савремених сликара фантастике, Жељка Ђуровића, отворена у Ликовној галерији Коларчеве задужбине, представља својеврсни пресек његовог стваралаштва у последњој деценији, али и потврду континуитета једне препознатљиве поетике која траје готово четрдесет година.
У разговору за Спутњик Жељко Ђуровић открива зашто и данас сумња док ствара али и зашто истрајава у потреби да лепоту сачува у времену које јој често није наклоњено.
Ваше слике често описују као „енергетске портале“. Како бисте то објаснили публици?
- Волим ту формулацију јер заиста верујем да уметност може да има такву функцију. Када посматрач стане пред слику и допусти себи да уђе у њен простор, може макар на тренутак да изађе из свакодневног живота, из тог сивила и оптерећења које носимо. Моје слике су настале из потребе да се створи један паралелни свет – свет интензивних боја, покрета и енергије. У њима нема статике, све вибрира. Ако то неко осети, онда је слика испунила своју сврху.
Ту препознатљиву енергију одржавате деценијама, остајући верни свом изразу?У чему је тајна – у инспирацији или у нечему другом?
- Искључиво у раду. Ја сам велики противник романтизоване идеје о инспирацији. Не постоји тренутак када „дође“ па ви тада радите – то је заблуда. Инспирација долази кроз рад. Већ четрдесет година свакодневно одлазим у атеље. То је дисциплина, готово као сваки други посао. Има дана када сте задовољни, има дана када нисте, али континуитет је оно што даје резултат. Све што сам постигао проистекло је из тог упорног, свакодневног рада.
Значи уметност је за вас врста радне обавезе?
- Апсолутно. Ја сам још по завршетку академије себи направио систем – одвојио сам простор за рад и понашао се као да идем на посао. Тиме сам разбио илузију о уметнику који чека инспирацију. Чак и када нисте задовољни оним што урадите, то је део процеса. Сутрадан то мењате, поправљате, али сте у континуитету стварања.
Ваше сликарство често се описује као спој фантастике, мита и еротике, са женом као централним мотивом. Како је дошло до тог споја?
- То је дошло потпуно природно. Још као млад уметник препознао сам да припадам свету фантастике. Откривао сам различите правце и уметнике, од наше Медиале до Бечке школе фантастике, и схватио да је то простор у којем могу најискреније да се изразим. Жена се наметнула као централни мотив сама од себе – као симбол лепоте, енергије, рађања, али и мистерије. У мојим радовима она није само фигура, већ носилац читаве једне космичке енергије.
На вашим платнима готово да нема трагова савремене цивилизације, предмета које је створио човек. Да ли је то свесна одлука?
- Јесте. Имам утисак да све што сликам представља свет пре него што је човек почео да га нарушава. На мојим сликама готово да нема предмета које је створио човек. Све је у том неком рајском амбијенту, у природи која постоји сама за себе. Не мислим да је то бекство од стварности, већ начин да покажем како би свет могао да изгледа или како га ја осећам. И даље постоји много лепоте око нас, али смо је потиснули причама о негативном.
Да ли уметност, по вашем мишљењу, има задатак да мења перцепцију света?
- Мислим да има. Ако стално говоримо о ружним стварима, људи почињу тако и да размишљају. Ако им понудите лепоту, хармонију, енергију, можда ће и сами почети другачије да гледају на свет. То не значи да игноришемо реалност, већ да нудимо алтернативу.
Дуго сте радили као професор. Шта сте сматрали најважнијим у раду са студентима?
- Најважније је било пренети искуство. Не можете научити некога да буде уметник, али можете да му помогнете да пронађе свој пут. Ја сам студентима говорио оно што је мени недостајало – практичне ствари, али и животне истине. Уметност није само таленат, већ и одговорност, рад и истрајност. Трудио сам се да им олакшам почетак, да им дам алате да се снађу када изађу са академије.
Колико је тешко нарочито данас остати свој, аутентичан?
- Није лако, али је неопходно. Постоје трендови, постоји тржиште које намеће одређене форме, али искреност се увек препознаје. Можда није увек највидљивија, али опстаје. Аутентичност је оно што разликује уметника од занатлије.
Да ли сте се сусретали са оспоравањем због свог израза?
- Јесам, и то доста, нарочито на почетку. Мој колорит је био неуобичајен за фигуративно сликарство. Код нас су га теже прихватали, док су у иностранству управо то истицали као квалитет. Сећам се и критика које су биле врло оштре, али временом се све то слегне. Данас тога има мање, али и даље постоји.
Излагали сте широм Европе, у Бечу, Паризу, у чувеном Гран Палеу... Колико вам је то значило?
- То је било изузетно важно искуство. Кроз међународне изложбе наше радове је видело више од 500.000 људи. Само у Паризу изложбе су посећивале десетине хиљада људи. То вам даје потврду да оно што радите има универзалну вредност. Такође, показује да и наши уметници могу равноправно да стоје уз европске.
Изложба у Коларцу представља пресек вашег рада. Како сте изабрали баш ових 34?
- Окупио сам 34 рада из последњих десетак година. То није било лако, јер се већина слика налази у приватним колекцијама, па сам морао да их позајмљујем. Ја сам сликар који ради спорије, пажљиво гради слику, и зато су изложбе ређе, али ми је важно да буду заокружене целине.
Једна од централних слика носи наслов „Пољубац над острвом мртвих“. Шта она симболизује?
- Та слика је настала као омаж Арнолду Боклину и његовом „Острву мртвих“. Узео сам тај мотив и спојио га са својом поетиком – са еротском енергијом, бојом и животом. У суштини, то је идеја која прати мој рад – да живот и енергија побеђују таму.
