https://sputnikportal.rs/20260413/ko-pokusava-da-ispod-radara-prepakuje-pravoslavlje-video-1197969128.html
Ко покушава да испод радара "препакује" православље /видео/
Ко покушава да испод радара "препакује" православље /видео/
Sputnik Србија
У савременим сукобима све је присутније преплитање геополитике и религије. Иако велике силе имају своје стратешке интересе, оно што посебно забрињава јесте... 13.04.2026, Sputnik Србија
2026-04-13T21:02+0200
2026-04-13T21:02+0200
2026-04-13T21:02+0200
свет
свет
свет – политика
православље
раскол
расколи у православним црквама
слободан стојичевић
хаџи слободан стојичевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/06/1181329649_0:268:3072:1996_1920x0_80_0_0_d31e6d1843432b282184c7a7a3c77a02.jpg
Када се говори о актуелним глобалним токовима, више се не може говорити о појединачним кризама, каже у емисији „Спутњик интервју“ писац и публициста Слободан Стојичевић.Дуготрајан верски рат против православљаКризе се, додаје, развијају по одређеној градацији: од политичких, преко безбедносних, економских и идеолошких и у тој хијерархији треба разликовати појмове кризе, катастрофе и катаклизме. Катастрофа подразумева распад појединих система, попут онога што се деведесетих година догодило у Источној Европи. Катаклизма, међутим, означава потпуни слом глобалног поретка и потребу бза успостављањем новог.У том контексту, паралелно се одвија и дуготрајан религијски рат ниског интензитета, који, према његовим речима, траје већ деценијама и често се одвија испод радара шире јавности. Овај процес подразумева, између осталог и стварање мрежа утицаја унутар верских институција.Ти процеси видљиви су у више православних цркава, од грчке, преко грузијске и јерменске, до украјинске – Стојичевић посебно истиче појаву „активне мањине либералних теолога“ који делују кроз разноразне академске и међународне канале.Као пример дугорочног деловања наш саговорник наводи случај Украјине, где су, у оквиру црквених структура деценијама одржаване групе које су на крају послужиле за стварање раскола.Довољна је мала група да покрене расколВерске институције су, додаје он, често неспремне за овакав вид деловања, јер се суочавају са методама које се разликују од историјских облика верских сукоба, какав је био прозелитизам. Савремени приступи, каже Стојичевић, заснивају се на суптилнијим и дугорочнијим облицима утицаја, што их чини теже уочљивим и потенцијално опаснијим.Стојичевић посебан акценат ставља на технолошку димензију савремених конфликата и сматра да ће у будућности кључну улогу играти вештачка интелигенција и контрола информационог простора.У том смислу, посебно је важно правило да значај неког догађаја у реалности не мора да буде у корелацији са његовим значајем у интернет простору – безначајан инцидент може да постане глобална тема, док истински важни догађаји могу да остану непримећени.Тако су у Украјини, на пример, мале и маргиналне групе, уз подршку политичара и медија добиле несразмерно велики значај и, уз помоћ цариградског патријарха, формирале расколничку цркву. Слични сценарији, према Стојичевићевом мишљењу, могући су и у другим православним црквама, нарочито у периодима избора нових верских поглавара, јер су у тим тренуцима верске заједнице најрањивије.Основна идеја: раздвојити руску цркву од остатка православљаКључну улогу у развоју ових процеса има политички контекст у појединим државама. У земљама попут Молдавије, Јерменије и Грузије, на пример, већ деценијама се формирају структуре унутар цркава које су подложне спољним утицајима – ти дуготрајни процеси, пажљиво су вођени кроз различите облике деловања, од мисионарског рада до академских мрежа. У том контексту, унутар православља развијају се различите тенденције – од оних које наглашавају интернационални или „анационални“ карактер вере до оних које, свесно или несвесно, потискују улогу цркве као кохезивног фактора једне нације.За пример такве врсте утицаја наш саговорник наводи поједине међународне теолошке организације и академске центре – на Фордам универзитету у Њујорку, на пример, постоје програми који развијају, како Стојичевић каже, специфичне интерпретације православља.Према његовим речима, основна идеја таквих процеса јесте раздвајање Руске православне цркве од осталих православних цркава. Међутим, мотиви појединих актера су различити: од историјских спорова, преко националних интереса, до економских и политичких разлога.Стојичевић наглашава да се такви процеси често развијају по истом моделу: најпре долази до унутрашњих подела, а затим се оне појачавају спољним притисцима. У таквој динамици, упозорава, може доћи до стварања хаотичних ситуација у којима и маргиналне идеје добијају на значају и представљају се као доминантне.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
свет, свет – политика, православље, раскол, расколи у православним црквама, слободан стојичевић, хаџи слободан стојичевић
свет, свет – политика, православље, раскол, расколи у православним црквама, слободан стојичевић, хаџи слободан стојичевић
Ко покушава да испод радара "препакује" православље /видео/
У савременим сукобима све је присутније преплитање геополитике и религије. Иако велике силе имају своје стратешке интересе, оно што посебно забрињава јесте наставак „општег верског рата“. Религија се све чешће инструментализује, нарочито у контексту рата против Русије, где се врши својеврсно „препакивање“ православља.
Када се говори о актуелним глобалним токовима, више се не може говорити о појединачним кризама, каже у емисији „Спутњик интервју“ писац и публициста Слободан Стојичевић.
„Ово више није један рат, ово поприма карактер светског сукоба“, оцењује он.
Дуготрајан верски рат против православља
Кризе се, додаје, развијају по одређеној градацији: од политичких, преко безбедносних, економских и идеолошких и у тој хијерархији треба разликовати појмове кризе, катастрофе и катаклизме. Катастрофа подразумева распад појединих система, попут онога што се деведесетих година догодило у Источној Европи. Катаклизма, међутим, означава потпуни слом глобалног поретка и потребу бза успостављањем новог.
„Поредак који је настао после Другог светског рата још није до краја срушен, а нови још није почео да се обликује. Свет се тренутно налази на ивици прелома; можда је већ у процесу пада, али далеко од дна“, сматра Стојичевић.
У том контексту, паралелно се одвија и дуготрајан религијски рат ниског интензитета, који, према његовим речима, траје већ деценијама и често се одвија испод радара шире јавности. Овај процес подразумева, између осталог и стварање мрежа утицаја унутар верских институција.
Ти процеси видљиви су у више православних цркава, од грчке, преко грузијске и јерменске, до украјинске – Стојичевић посебно истиче појаву „активне мањине либералних теолога“ који делују кроз разноразне академске и међународне канале.
Као пример дугорочног деловања наш саговорник наводи случај Украјине, где су, у оквиру црквених структура деценијама одржаване групе које су на крају послужиле за стварање раскола.
„То је процес који траје тридесет или четрдесет година – људи се пажљиво бирају, некима се омогућава напредовање, други се маргинализују, објашњава Стојичевић.
Довољна је мала група да покрене раскол
Верске институције су, додаје он, често неспремне за овакав вид деловања, јер се суочавају са методама које се разликују од историјских облика верских сукоба, какав је био прозелитизам. Савремени приступи, каже Стојичевић, заснивају се на суптилнијим и дугорочнијим облицима утицаја, што их чини теже уочљивим и потенцијално опаснијим.
Стојичевић посебан акценат ставља на технолошку димензију савремених конфликата и сматра да ће у будућности кључну улогу играти вештачка интелигенција и контрола информационог простора.
„Оно што је некада захтевало огромне финансијске и организационе структуре, данас може да изведе мала група или чак појединац“, упозорава он, алудирајући на некадашње моделе деловања кроз мреже организација или фондација.
У том смислу, посебно је важно правило да значај неког догађаја у реалности не мора да буде у корелацији са његовим значајем у интернет простору – безначајан инцидент може да постане глобална тема, док истински важни догађаји могу да остану непримећени.
Тако су у Украјини, на пример, мале и маргиналне групе, уз подршку политичара и медија добиле несразмерно велики значај и, уз помоћ цариградског патријарха, формирале расколничку цркву. Слични сценарији, према Стојичевићевом мишљењу, могући су и у другим православним црквама, нарочито у периодима избора нових верских поглавара, јер су у тим тренуцима верске заједнице најрањивије.
„Довољна је мала група људи да покрене процес, ако медији и политичке структуре одлуче да му дају тежину“, објашњава Стојичевић.
Основна идеја: раздвојити руску цркву од остатка православља
Кључну улогу у развоју ових процеса има политички контекст у појединим државама. У земљама попут Молдавије, Јерменије и Грузије, на пример, већ деценијама се формирају структуре унутар цркава које су подложне спољним утицајима – ти дуготрајни процеси, пажљиво су вођени кроз различите облике деловања, од мисионарског рада до академских мрежа. У том контексту, унутар православља развијају се различите тенденције – од оних које наглашавају интернационални или „анационални“ карактер вере до оних које, свесно или несвесно, потискују улогу цркве као кохезивног фактора једне нације.
За пример такве врсте утицаја наш саговорник наводи поједине међународне теолошке организације и академске центре – на Фордам универзитету у Њујорку, на пример, постоје програми који развијају, како Стојичевић каже, специфичне интерпретације православља.
Према његовим речима, основна идеја таквих процеса јесте раздвајање Руске православне цркве од осталих православних цркава. Међутим, мотиви појединих актера су различити: од историјских спорова, преко националних интереса, до економских и политичких разлога.
„У свакој заједници могуће је пронаћи људе који ће, из различитих побуда, подржати одређене процесе – било из идеолошких, националних или личних разлога“, објашњава он.
Стојичевић наглашава да се такви процеси често развијају по истом моделу: најпре долази до унутрашњих подела, а затим се оне појачавају спољним притисцима. У таквој динамици, упозорава, може доћи до стварања хаотичних ситуација у којима и маргиналне идеје добијају на значају и представљају се као доминантне.
„То је амбијент у коме и најнеобичније идеје могу постати политичка реалност“, упозорава наш саговорник.
