Од „Апола 11“ до торнада на дугме: Узбудљиво путовање кроз науку у центру Београда
© Фото : Марко Тодоровић, Спутњику уступила Палата науке
Пратите нас
У центру Београда, на раскрсници улица Кнеза Милоша и Краља Милана, нешто више од годину дана постоји место које мења начин на који размишљамо о учењу, знању и искуству. Реч је о Палати науке, која није само класичан музеј, а није ни само научни центар, већ простор у којем се сусрећу идеје, експерименти и инспирација.
У том простору недавно је отворена и изложба „Нулта хипотеза“, која окупља тројицу уметника – Ивана Шулетића, Марка Марковића и Немању Николића. Иако отвара занимљива питања о односу уметности и науке, изложба је само један у низу програма Палате науке, као нове културне тачке града која већ бележи импресиван број посетилаца.
Према речима управника Палате науке Немање Ђорђевића, циљ ове поставке није само оживљавање једног од изложбених простора, већ и ширење круга посетилаца, али и граница очекиваног.
„Када одете у галерију или у музеј, код вас постоји очекивање од тога шта би савремена уметничка дела, или она која су историјски важна, требало да буду, али када дођете у Палату науке, понајмање очекујете да вас тамо дочекају уметничка дела. За нешто више од годину дана, колико постојимо, урадили смо много тога на промоцији науке и истраживања, али нисмо желели да запоставимо ни уметност као још један важан алат за долажење до нових идеја и сазнања, а можда још битније – инспирације“, истиче Немања Ђорђевић и разговору за Спутњик.
Уметност као експеримент
Изложба „Нулта хипотеза“ замишљена је као први корак у циклусу који повезује уметност и науку кроз заједнички појам – сумњу. Како објашњава Немања Ђорђевић, сумња је почетна тачка и за уметника, и за научника.
„Тражили смо термин који треба да помири науку и уметност. Ситуација у којој се и уметник и научник често налазе јесте тренутак када имају неку идеју и треба да спусте оловку на папир на којем ће за годину или две настати истраживачки рад, или да спусте четку на платно, на којем ће настати слика. Позиција сумње и питања које очекујемо и од научника и од уметника, а то је 'Да ли сам у праву?', у науци се зове нулта хипотеза“, објашњава Немања Ђорђевић.
Према његовим речима, три уметника одговарају на ову тему кроз мотив квадрата, али сваки на потпуно другачији начин. Иван Шулетић у свој рад укључује вештачку интелигенцију као равноправног сарадника, постављајући питање о улози дигиталне слике у разумевању савременог света, Марко Марковић кроз скулптуру води дијалог с архитектуром и историјом, док Немања Николић црта пејзаже у чијем је средишту неочекивани објекат, црни квадрат – алузија на Казимира Маљевича.
„У раду Ивана Шулетића алгоритам вештачке интелигенције је практично коаутор. Иван је сликар који почиње од текста. Као и ми, када спремамо предавање, емисију или разговор, па користимо Чет Џи-Пи-Ти, он је користио програм ДАЛИ, што је опет асоцијација на уметност, односно референца на Салвадора Далија. Од вештачке интелигенције је тражио да му генерише слике разрушених градова из птичје перспективе. Када такав алгоритам генерише слику из текста, он не налази неку конкретну слику у претрази на Гуглу, већ прави потпуно нову“, каже Немања Ђорђевић.
Иван Шулетић, како објашњава наш саговорник, призоре које му нуди вештачка интелигенција даље користи на исти начин на који су сликари раније користили моделе из свог окружења – детаљно их слика уљаним бојама на платну. Док алгоритам слику производи готово тренутно, уметников мануелни рад је обележен трајањем, понављањем гестова и таложењем слојева боје.
„Марко Марковић, који је вајар, од квадрата прави коцке, а од коцака једну велику грађевину, која је у дијалогу с Добровићевом фасадом Генералштаба, који се налази неколико улица ниже. Коцка је у висини самог уметника, њему је важна управо та размера. Немања Николић прави слико-цртеже, како их он зове. Сами пејзажи су исцртане шуме, мора и планине, које он као да цензурише великим црним квадратом. Навикли смо да су пејзажи лепи призори, а на Николићевим сликама нешто злослутно покрива најлепши, централни део сваке слике“, наводи Немања Ђорђевић.
Више од музеја
Оно што Палату науке ипак највише издваја јесте начин на који приступа публици, уз инсистирање на томе да се знање не посматра, него доживљава, каже Немања Ђорђевић и додаје да је основни циљ у осмишљавању сталне поставке Палате науке био да се надомести оно што формално знање, које се стиче у школи, не може да пружи.
„У Палати науке, задужбини Миодрага Костића, доживљавате прегршт искустава која, нажалост, нисте могли да доживите у школи. У Планетаријуму, на пример, урањате у свемир, у кругу од 360 степени, или се у том истом простору срећете с диносаурусом. Од симулације слетања мисије 'Аполо 11' на Месец, до стварања торнада притиском на дугме – сваки експонат је мали експеримент који подстиче радозналост“, каже Немања Ђорђевић.
Он додаје да Палата науке није замишљена као краткорочни пројекат, него као концепт који је постављен тако да траје деценијама.
„Не треба сви да будемо ни научници, ни уметници, али треба из методологије једних и других да научимо нешто што може да нам користи у животу. Желели смо да осмислимо простор који ће бити релевантан и за сто година. У приземљу се бавимо човеком, на првом спрату планетом Земљом, трећи спрат је посвећен технологији, а четврти свемиру“, наглашава наш саговорник.
Немања Ђорђевић додаје да и сама локација симболично говори о амбицији да се један значајан простор у Београду посвети науци, открићима, истраживању света, уместо још једној банци или кладионици.
Планетаријум у Палати науке
© Фото : Марко Тодоровић, Спутњику уступила Палата науке
Како ово ради?
Како истиче наш саговорник, Палату науке је за око годину дана посетило више од 110.000 људи, међу којима је око 20.000 деце.
„Њихово узбуђење и осмеси су нешто што морате да видите. Сваки експонат у Палати науке је прављен управо за ученике, за децу, али и за децу у нама коју треба да пробудимо. Све је замишљено тако да сваки експонат поставља питање: Како ово ради? И сваки посетилац је у прилици да учествује у низу малих експеримената, на тридесетак интерактивних пунктова или феномена које објашњавамо“, наглашава Немања Ђорђевић.
Он додаје да Палата науке окупља и истраживаче из разних области – од роботике и вештачке интелигенције, до медицине и математике, наглашавајући да је највећа вредност ове институције културе управо у томе што почива на повезивању разних научних дисциплина.
„То је простор у којем биолог, инжењер и менаџер могу, када оду на паузу за кафу, за истим столом да осмисле нека нова заједничка решења. А истовремено, то је место где посетиоци могу да осете како наука изгледа у пракси“, наводи управник Палате науке и додаје да сталну поставку прати и низ програма који обогаћују њен садржај, од радионица и предавања, до планетаријумских пројекција и специјалних интерактивних поставки.
Дечји научни кутак у Палати науке
© Фото : Марко Тодоровић, Спутњику уступила Палата науке
