Православна солидарност: У српском ослобођењу од Турске руски добровољци одиграли важну улогу
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Први српско-турски рат, чија се 150. годишњица обележава ове године био је прекретница по више историјских основа. Србија је тада наставила борбу за национално ослобођење и уједињење, а сарадња са Русијом и долазак руских добровољаца у Србију дао је тој борби нови квалитет, истакао је историчар др Милош Ковић у емисији „Спутњик интервју“.
Устанак српског народа у Херцеговини, који је почео у лето 1875. године, познатији као Невесињска пушка, брзо се раширио на Босанску крајину, Васојевиће и Полимље. Јавно мнење у Србији и Црној Гори се усталасало, а Београд и Цетиње су и поред упозорења великих сила врло брзо почели да помажу своје сународнике. Врло брзо у помоћ притичу и руски грађани вођени великим идејама панславизма и православне солидарности.
Када Србија и Црна Гора буду годину дана касније одлучиле да уђу у рат са Турском, руски добровољци одиграће значајну улогу.
Србија вероватно не би смела да уђе у рат са Турском да није било руских добровољаца, јер њихов долазак у српској јавности схватан је као званична подршка Руског царства српским ратним циљевима, наводи Ковић, и то са добрим разлозима.
„Знало се да је престолонаследник Александар Александрович, будући цар Александар III, одржао говор добровољцима пред полазак у Србију и да је тада рекао да ће Русија њихове Таковске крстове претворити у Георгијевске ленте када се врате. И знало се да то подржава и царица Марија, жена цара Александра II“, објашњава он.
Идеја српског ослобођења прожела све слојеве руског друштва
Долазак руских добровољаца у Србију био је део свенародног покрета у Русији – о њему се говорило у свим слојевима руског друштва, од елитних кругова до најнижих слојева. О том покрету проповедали су и свештеници у свим руским црквама, додаје наш саговорник.
Корени тог покрета су дубоки, сежу у време када је Русија постала „Трећи Рим“ и када је на себе преузела обавезу повратка крстова на куполе Свете Софије у Цариграду. Русија је православно царство са обавезом да се шири тамо где има православног становништва, било оно српско, бугарско, румунско. Она је универзално царство и та је идеја прожела цело руско друштво, каже Ковић.
„Чињеница да је ову идеју подржавала црква показује у којој мери је она била укорењена у најширим друштвеним слојевима. Једно је када то планирају дипломате у Санкт Петербургу или Москви, а друго је када о томе говори парохијски свештеник у најмањем руском селу. И ми смо видели да су прилоге за неослобођену браћу давали и најскромнији становници Руског царства. Ти становници нису били само Руси. Рецимо, када је почео руско-турски рат 1877, Финци су се јуначки борили у редовима руске војске. Дакле, било би поједностављено рећи да се радило само о словенској идеји, али јесте и словенска идеја, идеја солидарности са Словенима“, истиче Ковић.
Панславизам и православна солидарност
Идеја панславизма огледа се у словенофилским комитетима, који су постојали у Москви и Санкт Петербургу и који су слали добровољце, не само у Србију, већ и у Херцеговину и Босну. Ипак, чини се да се у доласку руских добровољаца у Србију, поред идеје словенске солидарности, назире и једна јача идеја – идеја православне солидарности.
Уз ове идеје, долазак руских добровољаца имао је и реалполитичку димензију – настојање Русије да заштити свој „меки трбух“, црноморску обалу, изласком на Босфор и Дарданеле.
Оно што наш саговорник подвлачи као веома занимљиву чињеницу јесте то да је идеју ослобођења балканских православних народа од турског јарма подржавала и руска левица, у то време махом у емиграцији. Пре свих, ту идеју подржавао је свим срцем Михаил Бакуњин, један од најзначајнијих вођа анархистичког покрета.
Добровољци који су дошли су Србију, према Ковићевим речима, били су слика и прилика руског друштва. Било је људи из свих слојева, од припадника највишег племства, до авантуриста. Предводио их је генерал Михаил Черњајев, Лав од Ташкента, који је у Русији важио за националног хероја. Његова улога говорила је Србији да ће Русија стајати иза ње.
Чаробне речи XIX века: ослобођење и уједињење
Покрет српског народа у Херцеговини и сам српско-турски рат је, објашњава Ковић, део ширег европског покрета за национално ослобођење и уједињење. Ослобођење и уједињење су две чаробне речи 19. века. На свим заставама, од Исланда до Грчке, стајале су ове две речи. Пет година пре почетка српско-турског рата уједињена је Немачка. Шеснаест година раније, уједињена је Италија.
Србија је у рат ушла као знак подршке Србима из Херцеговине који су се годину дана раније дигли на устанак. Касније, он се проширио и на Стару Србију; све је личило на типичан модел балканске кризе, наводи Ковић.
„Почиње на локалу међусобно истребљивање муслимана и православних, масовни злочини, укључивање суседних држава, а потом и укључивање великих сила. Ту Србија и Црна Гора нису много одлучивале, али када је почело, када су виделе шта се догађа, када су стигли руски добровољци и одређени сигнали од руског посланика у Београду, онда су кнез Милан и Јован Ристић, који је у то време водио српску дипломатију, закључили да је време да се Срби дигну на оружје, да се уђе у рат“, каже он.
Упркос почетном ентузијазму, рат је убрзао стварно стање ствари – Србија је ушла у сукоб против војске која је била модернија и спремнија. Турска војска била је добро обучена и добро наоружана, српска војска била је народна војска, није била професионална. Српска војска, суочена са главнином турске војске неколико пута била је поражена, а свеопшта катастрофа спречена је ултиматумом који руски цар послао Порти и то је, додаје Ковић, Србију спасило од тоталног пораза.
Уследио је други српско-турски рат, у који се Србија укључила пошто је Русија објавила рат Турској. Међутим, након њега, српско-руски односи су захладили због уговора у Сан Стефану, када је створена велика Бугарска. Ипак, српско-руски односи се временом поправљају и Србија поново постаје главни руски ослонац на Балкану.
