Шминкање леша у Бриселу: Очајнички покушај спасавања Уније – ратницима новог доба
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Инфлуенсери
Пратите нас
Увођење инфлуенсера на званичне састанке ЕУ део је шире стратегије стварања контролисаног хаоса. На први поглед изгледа шармантно, смешно, интересантно, модерно, напредно — да се уместо новинара, који и даље имају обавезу, барем према својој редакцији и уређивачкој политици, позову инфлуенсери који ама баш никакву одговорност ни за шта немају.
Овако писац и публициста Слободан Стојичевић коментарише предлог Савета ЕУ који би подразумевао да се на састанке званичника зову инфлуенсери који би извештавали и пратили састанке министара и самите лидера ЕУ у Бриселу.
Пројекат, који би требало да отпочне у јулу, омогућио би Европској унији да „ангажује креаторе садржаја како би допрли до нове публике и информисали је о својим активностима”, потврђује један од неименованих званичника Савета. Инфлуенсерима би био одобрен приступ деловима седишта Савета у Бриселу који су тренутно отворени само за новинаре акредитоване у институцијама ЕУ, иако би им било забрањено да постављају питања министрима и лидерима.
Савет ЕУ није први који је предложио сарадњу са инфлуенсерима, а Европска комисија им је већ отворила врата, док је Урсула фон дер Лајен, председник ЕК, више пута седела са њима и позивала их на свој говор о стању нације прошле године. Нешто слично је већ имплементовала и Бела кућа, отворивши врата Беле куће инфлуенсерима још почетком прошле године.
Главни и неодговорни
Стојичевић као основну ману оваквог приступа види очигледни недостатак одговорности особа које „креирају садржаје“.
У случају инфлуенсера не постоји главни и одговорни уредник, као што великом већином не постоји више ни код новинара на Западу, а све чешће ни код нас. У Русији, рецимо, постоји регулатива која подразумева да се сви инфлуенсери са више од 10.000 пратилаца региструју као медији, без обзира на то да ли причају глупости или представљају озбиљан аналитички центар. Обавезно морају да имају одговорног уредника, контакт са државом, да се зна шта емитује, да ли се емитује лаж, истина, измишљотина, каже Стојичевић за Спутњик.
Он каже да на Западу, укључујући и ЕУ, овако нешто не постоји, а да ће се, уколико се у читаву ствар упетљају инфлуенсери, изгубити и та последња, минимална одговорност новинара која им је преостала.
Данас, у умреженом медијском друштву, велики број корисника интернета постаје и емитер информација, а не само прималац, објашњава наш саговорник. То значи да обична девојка или младић који прати неког инфлуенсера врло ретко форвардује и вирусно шири информације које су видели на неком медију. Обичан човек неку информацију или вест агенције прими к знању, али је не шаље својим пријатељима као свој став. Са друге стране, додаје Стојичевић, у овом случају државни поступци и државне одлуке могу бити сервирани обичном гледаоцу, обичном грађанину, не само као сервисна информација одређеног медија, већ и преко инфлуенсера, што значи да оне могу бити „зачињене“ на различите начине
Примера ради, инфлуенсер виси на једној руци са трећег спрата и прича о некој одлуци државних органа, или неки дрогирани инфлуенсер на Западу шета по ивици облакодера и прича о томе шта је видео прошле недеље на заседању Европске комисије. И то се онда све прослеђује даље. То је начин за популарисање тих одлука без могућности да се оне провере. Инфлуенсери апсолутно не могу аналитички разговарати о битним одлукама, већ ће их једноставно транспоновати народу у форми занимљивих ТикТок садржаја.
Да ли је инфлуенсер независни новинар?
Мишљења су подељена по питању компетентности инфлуенсера да покривају врло битне и озбиљне медије теме – док их једни сматрају начином контроле наратива међу млађом популацијом, ненавикнутом на читање и гледање вести, други кажу да, баш зато што не раде за медијску кућу и не прате ничију уређивачку политику, представљају будућност независног новинарста.
Наш саговорник не верује у мотив инфлуенсера да ураде нешто „за опште добро“ и преко ноћи постану бастиони независног новинарства – поготово када им приходи за живот зависе од реклама.
То је потпуна лудорија. И када је прављена социјалистичка револуција и када су убијани милиони људи, постојала је иста идеја да ће људи чинити нешто за добробит себе и других, да ће то радити бесплатно, самопожртвовано и не жалећи свој живот. Жртвовање, добровољни рад, благодарни рад — све су то врло релативни појмови. Већ тридесет и нешто година сведоци смо да Сорош користи управо тај „добротворни рад“ за обављање својих послова, подсећа наш саговорник.
Инфлуенсери врло често зарађују од броја прегледа и реклама компанија које се преко њих оглашавају. То може бити посредно – инфлуенсери могу говорити неосновано, некритички о неким државним одлукама како би привукли пажњу, а онда ту пажњу на тај начин стечену препродају компанијама које рекламирају. Малтене сви данашњи медији имају у позадини рекламе — креме, масти, игрице, достављаче, кладионице и то није бесплатно, каже Стојичевић.
Могу ли инфлуенсери спасити Брисел?
Овај покушај Европске уније да добије на релевантности код дела популације који још не зна шта представља Брисел, за шта се залаже и како функционише је ипак узалудан, тврди наш саговорник.
То је шминкање леша. ЕУ је једна окоштала, застарела структура у којој се функционери не бирају на изборима, већ на неким тајним састанцима. Потпуно је јасно да они сада покушавају да покажу како нешто разговарају, нешто промишљају, али потпуно је јасно свима који се тиме баве да се одлуке доносе на другим местима — на састанцима Билдерберг клуба, разних затворених групација, интересних кругова и тако даље.
Ово је један општа банализација, истиче Стојичевић, као и пут у који модерни западни свет, а нажалост и ми са њим, срља. То је један промашен пут, тврди он и додаје да је већ свима јасно да он не води никуда. Поређења ради, Русија је донела серију закона који штите ментално здравље својих грађана — блокирањем или ограничавањем друштвених мрежа, како људи не би били засипани гомилом непотребних, погрешних и спинованих информација.
Када дође тренутак да се оно што се иза затворених Билдерберг врата договорило представи народу као демократска одлука државних органа, иако ти органи већ добију готово решење шта треба урадити, онда је још боље ако направите привид расправе, доведете инфлуенсера, па онда се расправља о томе да ли треба копати литијум, да ли болесна деца треба да се лече, да ли треба или не треба правити ауто-пут и томе слично.
Да ли се ратови селе на мреже?
Медијски ратови, као део политичких ратова, полако се селе на друштвене мреже, а инфлуенсери би могли да постану ратници новог доба. Стојичевић објашњава да је све то део когнитивног и информационог рата који је, опет, део шире стратегије.
Овде није реч само о информацијама на друштвеним мрежама. Постоји читава градација, такозвано убацивање. Реч је о информационом поводу, односно о поводу о којем ће се говорити. Након проналаска повода битно је на који начин се тај информациони повод убацује у медијску сферу, након чега следи пребацивање са једног медија на други. Нека ствар може прво да се појави као „независна“ објава на друштвеној мрежи, а онда касније да буде пренета у неком штампаном медију, уз наслов типа: „Интернет је експлодирао“. После тога за ту вест више нико не сноси одговорност, телевизије настављају да је преносе, након чега се нико више и не труди да провери да ли је вест истинита или не, већ само кажу „тај и тај је објавио“.
Човеку се на овај начин троши такозвана „радна меморија“. Он губи време распетљавајући ко је шта и где урадио, шта се заиста десило, шта је истина, а шта није и док он то ради, истовремено гледа и рекламе, троши време, пажњу и енергију. На интернету се не краде само новац, истиче наш саговорник, краду се и подаци, пажња, интересовања — ствари за које људи често нису ни свесни да имају вредност.
То је све део једног веома сложеног система, јер се данас не може све мерити новцем – мора се мерити и временом, пажњом, енергијом, когнитивним схватањем, па чак и стилом живота, тзв. лајфстајлом, који се данас такође продаје, закључује Стојичевић.
Погледајте и:
