https://sputnikportal.rs/20260514/proslavljeni-ruski-reditelj-za-sputnjik-svet-je-surov-i-bucan-ali-ovde-se-cuje--srce-video-1199195481.html

Прослављени руски редитељ за Спутњик: Свет је суров и бучан али овде се чује – срце /видео/

Прослављени руски редитељ за Спутњик: Свет је суров и бучан али овде се чује – срце /видео/

Sputnik Србија

Свет је постао суров и бучан, зато позориште мора бити место у којем човек поново чује сопствено срце. Певали смо на фронту, а људи су излазили са сузама у... 14.05.2026, Sputnik Србија

2026-05-14T17:09+0200

2026-05-14T17:09+0200

2026-05-14T17:09+0200

култура

култура

интервју

опера санкт петербурга

јуриј александров

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/0e/1199194376_0:0:3076:1731_1920x0_80_0_0_ae1e321a01c523daa4cc24a7ebd2d24c.jpg

Ансамбл Опере Санкт Петербурга наступа 14. и 15. маја у Опера-театру Мадленианум у Земуну, у оквиру манифестације „Дани Санкт Петербурга у Србији“. Гости из Русије, већ добро знани београдској публици, изводе опере „Норма“ Винченца Белинија и „Ромео и Јулија“ Шарла Гуноа.У разговору за Спутњик прослављени редитељ говори о значају уметности, а посебно оне која прича о љубави и саосећању - у савременом свету, у којем бесне ратови, који лута у дигиталној магли, преплављен дезинформацијама и уроњен у виртуелни простор, без стварног међуљудског контакта.И овога пута имамо прилику не само да слушамо, већ и да видимо два дела потпуно различитог жанра, „Норму“ Винченца Белинија и „Ромеа и Јулију“ Шарла Гуноа, која ипак повезује Ваш ауторски рукопис. Шта овога пута дарујете српској публици?- То су два веома сложена дела. „Норма“ је врхунац белканта и зато се изводи веома ретко, јер је врло тешко окупити извођаче за такав спектакл. Зато сматрамо својом обавезом да београдској публици донесемо најбоље што имамо, а „Норма“ је лидер нашег репертоара. „Ромео и Јулија“ је, иначе, прво извођење тог наслова у Београду. Овде никада није играна та опера. И зато смо одлучили да морамо да учинимо све да публика чује ту велику музику.А шта их повезује? Вероватно то што су обе опере трагичне. Умиру Ромео и Јулија, умиру и јунаци „Норме“, али главна порука је да љубав побеђује, јер човек може да воли и тамо, на небесима. О томе говори наша представа — о суровом свету, суровим условима, о рату. У „Норми“ траје рат, али осећања су ипак изнад политике. Та представа је, у ствари, упућена младим људима, јер су се данас односи међу младима веома поједноставили. Данас се венчају, сутра разведу. А овде говоримо о томе да је љубав дар вечности и да човек мора да научи да воли, јер љубав није секс — љубав је дуг процес. А Гуно је, притом, у „Ромеу и Јулији“ урадио нешто са чим сам се први пут сусрео. Шта је љубав на први поглед? Шта се догоди у том тренутку? Како то приказати? И мени је било важно да покажем тренутак када све стаје и остаје само двоје људи који обожавају једно друго.Да ли је данашњи човек уопште способан за тако дубока осећања? Како се то Вама чини? И како опера утиче на младу публику, да ли допире до ње?- Опера је уопштено посматрано жанр који се бави љубављу. Не постоји опера у којој нема љубави. А публику треба учити том осећању… као што ја учим своје уметнике. За мене Опера Санкт Петербурга није само сцена на којој остварујем своје редитељске амбиције. То је школа. Млади људи данас много тога не знају када је реч о историји. Мало читају, а углавном користе компјутер. И зато с њима треба разговарати и учити их том унутрашњем проживљавању. Постоји глас, постоји техника — али срце ћути. А публика то одмах осети. Зато је наша опера камерни театар — не зато што нас је мало, већ зато што радимо веома суптилним инструментима, јер морамо да говоримо о осећањима. Најтеже у опери је интонирати, приповедати различитим гласовима, у складу са ситуацијом. Зато ми припремамо оперу годину и по дана. Све изводимо на оригиналном језику. „Норма“ ће бити на италијанском, а Гуно на француском. Данас опера има много проблема. Многи је поједностављују. Као — ту су оркестар, диригент, певачи, па добро, мало се прошетају по сцени и то је то. А ја се целог живота борим против тога, јер опера је синтеза свега — пластике, културе звука, костима, светла. То је велика уметност!Рекли сте да савремени редитељи често више мисле о сопственим амбицијама него о композитору. Где је, по Вашем мишљењу, граница између савременог читања класике и рушења њене суштине?- Постоји изрека: ако не можеш да излечиш, немој бар да нашкодиш. Мислим да то важи и за музику, јер је у музици све већ шифровано. Ја се према тексту односим веома скромно. Текст је само повод да композитор напише одређену емоцију. А емоција — то је већ наше. И све је записано у партитури. Ако редитељ не уме да чита партитуру — онда не може ни да разуме дело. Зашто је овде пауза? Зашто овде свира баш тај инструмент? Зашто се касније појављује други? Значи да се догодило неки унутрашњи преокрет. И то је божанска природа стварања представе, када почињете да се бавите тим нијансама. Из њих расте читаво дрво представе. А човеку који не познаје музичку писменост лакше је да измисли неку концепцију — рецимо да се све дешава у подморници. Добро, може и у подморници, али шта онда остаје музици? Музика нема ваздуха. А музика мора да постоји у простору. Можда тек сада почињем до краја да разумем законе овог стваралаштва. И ту не можете да се сакријете иза раскошних костима или огромне сценографије. Морате да разговарате с публиком од срца до срца. Излазимо на сцену, настаје тишина и ми говоримо о ономе што нас боли. Представа је такође одговор на данашњу стварност. У „Норми“ постоје разне непријатељске нације, рат, суровост — и одједном се појављује љубав. Као цвет који пробија асфалт. И то чудо треба показати публици, заинтересовати је. То је тежак процес, али ми од њега нећемо одустати док сам жив.Када Вас слушам, имам утисак да сте човек који учи целог живота, али да исто очекујете и од других.- Наравно. Ја учим целог живота. Уосталом, ја сам по образовању музичар. Почео сам као пијаниста. Уписао сам конзерваторијум као пијаниста и завршио га као пијаниста. Паралелно сам на конзерваторијуму студирао и режију. Имам две дипломе петербуршког конзерваторијума, обе с одличним успехом. И, наравно, мени је много лакше да комуницирам с материјалом него некоме другом. То је велика срећа. Драго ми је што ми моја професија доноси само задовољство.Да ли је тешко учити младе људе данас, у времену брзине, буке, дигиталних технологија? Да ли осећате разлику у односу на период од пре двадесет, тридесет година?- Наравно да постоји разлика. Ја сам у овом послу педесет година и памтим време гвоздене завесе, када нико није путовао и када су сви радили веома посвећено, јер није било другог излаза. Тада су млади били радозналији и организованији, јер су схватали да је театар — дом. Било је лакше. Могли смо да пробамо колико год желимо, читава трупа је била заједно. Ја сам тада радио у Маријинском театру и годишње се постављала једна представа, а данас их има дванаест. После су се појавиле нове могућности, агенти, путовања, Европа, и настала је стална јурњава. А веома је тешко окупити људе за представу — имате Отела, али немате Јага, на пример. Сада се, међутим, поново мало спустила завеса. Раније смо по дванаест пута годишње путовали у Европу, сада је то сложеније. И млади поново долазе у театар и почињу да се у њему укорењују. Стално се прича само о новцу, али театар је игра. А они су деца. Ако им је с тобом занимљиво — играће се. Ако није — неће. И мени мора да буде занимљиво с њима.Ваш театар већ готово четири деценије реагује на оно што се дешава око нас. Шта је, по Вашем мишљењу, данас највећи изазов за човека — страх, усамљеност, губитак емпатије?Све сте већ рекли. Страх, наравно. Био је ковид, публика је била уплашена. Људи су се плашили чак и да седе једни поред других под маскама, али су ипак долазили на представе. То је био некакав вентил, одушак. А сада, ми у позоришту имамо своју публику која нас прати већ четрдесет година, још из времена када нисмо имали сопствени простор. Сада имамо свој дом, раскошан, леп. И људи долазе у њега и говоре: „Боже, овде је као код куће!“ Овде постоји атмосфера, жене се дотерују, праве фризуре. Мушкарци се прскају колоњском водом. И, наравно, тај догађај мора бити хармоничан у свему. Људи су уплашени овом ратном хистеријом која постоји. Ја подржавам напоре нашег руководства, али, наравно, желимо да се све то заврши. Имам орден за допринос победи. Често одлазимо на фронт. Лете ти дронови, а ми певамо, певамо, певамо. И људи одлазе с представа са сузама у очима.Какав је осећај певати у таквим условима?- Код уметника се појављује нека додатна снага. И занос. Као да се супротстављаш томе. Тамо бомбардују, а ми одговарамо топлином, добротом, музиком. И публика то осећа. Били смо у граду Стари Оскол, и ту је у близини било бомбардовање. Када смо изашли, публика нас је окружила. Говоре: „Знате, нисмо се припремили... Ево, узмите бар неку бомбону...“ То нас је довело до суза. И после тога се људи у ансамблу другачије односе према свему. Почињу да схватају мисију човека, мисију театра. Шта он треба да каже човеку? Или да га умири, или да му објасни да се на неке ствари не сме мирно гледати, да против тога треба да се бори. Зато у нашем репертоару постоје и политичке представе. Рецимо, опера „Крим“. Маријан Коваљ је написао оперу „Севастопољци“, и ми смо од тога направили представу на којој људи плачу, зато што су Руси три пута ратовали за Крим. Три рата! Ту је и „Млада гарда“ Мејтуса. Раскошна опера о младима који су бранили своје идеале и гинули. И тамо нема никаквих барона и кнежева, него људи истих година као и млади певачи, само што они морају да жртвују сопствени живот ради других.Већ сте говорили о томе да вас у „Норми“ интересује свет који је изгубио разум и људи који страдају у времену рата. Чини ми се да је то веома важна тема управо данас. Како, по вашем мишљењу, та опера делује на савременог човека? Које емоције и идеје желите да пренесете савременој публици?- Да је сва та ратна прича — људска сујета. А то није главно у човековом животу. То су идеје политичара, а не народа. Ми смо много гостовали по Европи — у Талину, Летонији, Естонији, Литванији, Пољској, где је сада највеће супротстављање Русији, али публика нас је обожавала. Нисмо могли дуго да одемо после представа док не поделимо аутограме. Људи теже миру. Људи желе љубав. Желе искрен однос према себи. И зато је наступање у Србији право задовољство, јер публика дише с нама. У позоришту уопште не сме да постоји тај „четврти зид“. Публика је још један глумац.Најавили сте и „Мона Вану“ Рахмањинова — нову причу о рату и духовном преиспитивању.- Да, то је такође невероватно. Велики руски композитор. То ће бити прво извођење. Код нас има много премијера. Та опера није завршена. Рахмањинов ју је писао са великим жаром у Немачкој, под утицајем Рихарда Штрауса и „Електре“. И то је један потпуно непознат Рахмањинов. Не онај клавирски, лирски. Ово је суров разговор о рату. Практично о данашњици. Тамо војник мора да донесе одлуку како да заустави конфликт. И ту одговорност на себе преузима жена. А мушкарци јој се повинују.Можемо ли овај разговор завршити питањем — како данас сачувати душу у овом суровом свету, са ратовима, дигиталним технологијама и друштвеним мрежама?- Прво, породица може бити спасење. Породица је подршка, тренуци тишине, љубави, деца. Зато сада код нас постоји снажан програм подршке младим породицама. И што мање гледати телевизију! Постоје културне емисије, то може, али стално излагати душу фејковима, прљавштини, политичким биткама — не треба. Треба се вратити књизи. Треба поново научити да се чита, мирно, седећи у фотељи. Човек мора да стабилизује себе, јер је организам стално у некаквој помами. Много ми је драго што овде у Београду видим толико књижара. То значи да људи читају. И видим кафиће пуне људи који разговарају. Били смо пре неколико година у Ници. То је умирући град. Све се продаје, нико ништа не купује. Људи седе за столовима, пију кафу и гледају у зид. Не разговарају једни с другима. Вероватно немају о чему. А овде постоји жива атмосфера. Конобар приђе, донесе пиће, људи желе да разговарају, а не само да једу. То је камерна опера живота. Треба се вратити блиским људима и одрећи се злобних речи. Лако је увредити човека или га уплашити. А подржати га и разумети шта му је потребно — није увек лако.

2026

Вести

sr_RS

култура, интервју, опера санкт петербурга, јуриј александров