Хиландарска чуда и ремек-дела српских мајстора: Свети Сава огледало сваког времена за Србе
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Свети Сава није само историјска личност, него је, пре свега, извориште колективног памћења, из ког свако време узима оно што му је потребно – духовност, идентитет, просвећеност, државност или културу, каже у разговору за Спутњик Игор Борозан, један од аутора изложбе „Свети Сава“, која се од 15. маја до 19. јула може погледати у Галерији САНУ.
Ремек-дела византијске уметности
Импресивна поставка у простору Галерије САНУ, посвећена 850. годишњици рођења првог српског архиепископа Растка Немањића – Светог Саве, приказује бројне веома вредне оригиналне предмете – од историјских докумената, старих рукописних и штампаних књига, преко фреско-сликарства, икона, графика, црквено-уметничког веза, све до дела наших великих мајстора 18. и 19. века, попут Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, Паје Јовановића, Уроша Предића.
Специјално за ову изложбу, из манастира Хиландар у Србију је довезено и пет оригиналних експоната, међу којима је, први пут у Србији, Карејски типик, акт којим је Свети Сава прописао правила поста и богослужења за Испосницу Светог Саве Освећеног у Кареји, као и мозаична икона Богородице Одигитрије, пред којом се упокојио Стефан Немања.
„Међу најважнијим експонатима на овој изложби су оригинална дела која су стигла у Србију. Знаменита мозаична икона Богородице Одигитрије представља бисер византијске уметности с краја 12. века. Пред њом је, према предању, преминуо Свети Симеон Мироточиви, односно Стефан Немања. То је заиста репрезентативно дело највећег квалитета тадашњег сликарства, али и важан артефакт“, истиче Игор Борозан, историчар уметности и дописни члан САНУ.
Публика је у прилици да види још два ремек-дела византијског сликарства, велике иконе Богородице Млекопитатељнице и Христа Пантократора које се, како истиче Игор Борозан, убрајају међу најквалитетнија дела византијског света у седмој деценији 13. века.
„Оне су надалеко познате свим проучаваоцима историје византијског сликарства, а будући да су се налазиле у српском манастиру, оне су и део наше културне баштине. Ту је и изузетно квалитетна, чувена икона из 15. века, на којој су представљени Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава, а и већ поменути Карејски типик који је изложен у посебној витрини и један је од најважнијих рукописних артефаката из наше историје писмености, историје језика“, каже Игор Борозан.
Изложба је подељена у пет целина, а отвара је временска лента с најзначајнијим тренуцима из живота Светог Саве. Следи део у којем су приказане копије дела из манастира Студенице и реконструисани простор око трона Светог Саве у време када је био студенички игуман, а потом се могу видети и рукописне књиге које дају увид у књижевно дело Светог Саве, као и оригинални експонати из Хиландара.
Свети Сава као заштитник Срба
Веома важан сегмент изложбе представља одељак који осветљава период почев од 1690. године, односно од сеобе Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем на подручје Јужне Угарске.
„У том сегменту изложбе смо тежили да представимо предмете, слике, уљане графике, илустрације, илустроване књиге, као и црквене предмете, попут катапетазме (олтарске завесе) коју је краљица Драга Обреновић даривала Саборној цркви, а на којој је био приказан лик Светог Саве. Важна нам је била и рецепција његовог лика од сеобе Срба до савременог доба“, наводи Игор Борозан.
Српски народ се, када се доселио на ново подручје, нашао у окриљу Хабзбуршког царства, северно од Саве и Дунава, на које је пренео своје реликвије, предмете, писану реч, мошти светитеља, али није могао да пренесе тело Светог Саве, чије су мошти спаљене 1594. године на Врачару.
„Ипак, понели су сећање на Светог Саву, колективно памћење које је материјализовано у бројним уметничким представама. По узору на старе фреске, његов лик су континуирано реинтерпретирали уметници 18, 19. и 20. века, увек у сагласју с временом и епохом у којој су они живели и радили. Нашавши се у средини која је била другачије вероисповести и политичког система, у неповољним околностима, упркос привилегијама које су добили од цара Леополда Првог, Срби су прилагођавали своју традицију, сећање и своју православну веру новим околностима“, наводи наш саговорник.
Током 18. века сви водећи уметници те епохе радили за најважније културне, просветне, али надасве верске центре на новој територији, као што су били манастир Крушедол, Српски Ковин и многи други центри, попут манастира Грабовац. Уметници попут Теодора Крачуна, Димитрија Бачевића, Јакова Орфелина представљали су Светог Саву и на иконама и у другим визуелним предметима, попут илустрованих књига, графика, које су биле важно средство комуникације међу српским становништвом.
„Бранили су своју веру и идентитет кроз ликове Светог Саве, Светог Симеона и других Немањића. И неретко се у том периоду Свети Сава представља са својим оцем или у хору свих Немањића. У 18. веку он све више постаје самостална, издвојена личност. Његов култ је временом надишао и култ његовог оца, и Светог Стефана Првовенчаног, и других Немањића и постао је неприкосновени, најважнији, најпоштованији светитељ“, каже Игор Борозан.
Свети Сава као национални херој
Ново уздизање Светог Саве и његовог култа током 19. века било је, како објашњава наш саговорник, последица јачања националних идеологија и идеја, које су се појавиле међу свим европским народима.
„У том периоду долази до национализације култа Светог Саве, што је већ било присутно у 18. веку. У верско-патриотском програму карловачких митрополита, који су наследили пећке патријархе, они су се бранили кроз своје светитеље — они су били хероји. У 19. веку је то још израженије, због још једне ствари — постављања Светог Саве као заштитника просвете и школства. Од тада, кроз националну идеологију, превасходно кроз верски сегмент који он има као оснивач Српске цркве, али и кроз сегмент школства и неформалну титулу првог српског просветитеља, он постаје још значајнији и важнији. Долази до интеграције и институционализације његовог култа кроз васпитно-образовни систем“, објашњава Игор Борозан.
Тај нови поглед на Светог Саву и његову духовну и културну зауставштину, утицао је и на то да његов лик током 19. века на платнима сликара постаје самостална фигура.
„Током прве половине 19. века ту нема неких великих промена сем у ликовној поетици. Он и даље остаје самостално стојећа фигура, неретко насликан као монах у црној ризи, а најчешће као архијереј са свим обележјима свог достојанства — митром, жезлом и слично. Од друге половине 19. века све више се формира низ сцена везаних за историјски сегмент његовог живота и дела. Долази до историзације, односно до приказивања Светог Саве као историјске личности која је имала кључан значај за формирање не само Српске цркве, него и Српске државе“, наглашава Игор Борозан.
О томе сведоче сцене које Светог Саву приказују као посредника у мирењу своје браће Вукана и Стефана, као и оне на којима крунише Стефана Првовенчаног. Кроз такве представе, како објашњава наш саговорник, млада српска држава је настојала да се легитимише на традицији златног доба средњовековне државе Немањића.
Поред ових, једна од најраспрострањенијих представа у 19. веку била је она која приказује Светог Саву као просветитеља.
„Она у почетку нема тај историјски контекст. У делу Павла Симића, чију слику имамо изложену, Свети Сава је представљен са децом, управо зато што постаје заштитник просвете и образовања, школски патрон. Протоком времена та представа добија национални облик. У време мобилизације и хомогенизације нације, ослобађања од османске и аустроугарске власти, она се полако трансформише у представу 'Свети Сава благосиља Српчад'. Млади Српчићи се приказују у регионалним ношњама различитих српских крајева, а Свети Сава постаје не само патрон просвете, него и патрон модерне српске нације“, наводи Игор Борозан.
Управо тада настају чувене представе Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, а најпознатије су две верзије Уроша Предића „Свети Сава благосиља Српчад“, које су први пут изложене заједно на овој изложби.
Међу изложеним делима налази се и икона Светог Саве, коју је 1935 године урадио руски емигрант Степан Колесников
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Оваплоћење српске духовности
Према речима Игора Борозана, у међуратном периоду, од 1918. до 1941. године, долази до извесне трансформације. У почетку Свети Сава остаје у оквирима претходних епоха и тада Урош Предић с архитектом Пером Поповићем ствара лик Светог Саве за панагију српског патријарха коју је први носио патријарх Димитрије 1924. године.
„Међутим, у том периоду, под утицајем такозваног традиционализма, уметници и Српска патријаршија настоје да институционализују лик Светог Саве у складу с повратком средњовековним и византијским изворима. Тако уметници попут Предојевића или Колесникова настоје да лик Светог Саве више личи на средњовековни живопис, са златним фоном и схематизованим цртама. Патријаршија 1935. године наручује од Колесникова нови канонски лик Светог Саве који би био масовно дистрибуиран, као нека врста званичног портрета Светог Саве. Та представа се налази и на изложби у Галерији САНУ“, указује наш саговорник, подсећајући да је у то време почела и изградња Храма Светог Саве на Врачару.
Према речима Игора Борозана, Свети Сава јесте пре свега личност која оваплоћује српску духовну традицију, али је веома снажно везан и за секуларну традицију 19. и 20. века, кроз своју просветну улогу у школско-образовном систему.
„Неко Светог Саву може видети као духовну потку, узорног монаха. За некога је он фигура која је институционализовала Српску цркву и утемељила њену аутокефалију. Неко га види као дипломату и правника. Његова личност је интегративна, сложена и узорна, тако да и данашњи припадници нашег народа, али и други људи који живе на овим просторима, могу у њему да пронађу оно што сами изаберу, а шта год изаберу – неће погрешити“, закључује Игор Борозан.
Већ првог дана по отварању, изложба је изазвала велику пажњу посетилаца
© Sputnik / Лола Ђорђевић
