Последњи тренутак да се вратимо једни другима – људи почели да пате и кад "раскину" с чет-ботом
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Човек и робот
Пратите нас
Кад се на епидемију усамљености дода убрзан развој вештачке интелигенције, добију се параемотивне и парасоцијалне везе са роботима. На удару су старије генерације које још памте живот пре друштвених мрежа, растанак са четом боли као и прави раскид, а здравије би било само узети кућног љубимца. Време је да се вратимо једни другима.
Овако научни сарадник на Институту за филозофију у Београду др Вања Суботић коментарише пораст броја људи који пријатељске односе формирају са чет-ботовима, у свету који забрињавајуће подсећа на радњу филма „Она“. Као што филм прати човека који улази у везу са интелигентним компјутерским оперативним системом који има женски глас и личност, данас људи, свих доби, формирају пријатељства са компјутерима.
Да ли је здраво или не „дружити“ се са четом незахвално је процењивати, каже др Суботић, јер смо сви сведоци тога да људи који имају проблема, како финансијских, тако и са приступом психотерапији, разговарају са чет-ботовима, односно са вештачком интелигенцијом. Према различитим истраживањима, ти разговори, у неку руку, помажу у олакшавању симптома депресије.
Оваква врста разговора може служити као неки вид краткорочног и привременог олакшања — у смислу да се уживо бојимо стигме која прати ментално здравље, односно да ли ће нас људи осуђивати, да ли ће нас разумети, шта ће помислити о нама. Овде тога нема, каже наша саговорница, јер нема кога да нас осуђује. У том смислу, четботови су се заиста показали врло корисним.
Велико је питање колико је ова врста односа, дугорочно гледано, здрава. Људи се тренутно озбиљно баве тим питањем и истражују га, јер јер чињеница да ми на тај начин формирамо одређени вид параемотивних и парасоцијалних веза са вештачком интелигенцијом и да постајемо емотивно зависни од таквих разговора. С тим у вези, треба имати у виду да је Чет Џи-Пи-Ти-4, дакле претходни модел, био обучен да повлађује људима. Такав му је био тон разговора, јер се у истраживањима компаније ОпенАИ, која га је и пустила у употребу, показало да што чет бот више повлађује човеку, то ће га човек дуже користити, а то је опет, наравно, за ОпенАИ исплативије, каже Суботићева.
Ту долази до парадокса, каже она. Неко ко нема финансијских средстава за терапију разговара са Чет Џи-Пи-Ти-јем, чет му повлађује, човек се осећа као да га у том тренутку нешто разуме – можда чак и боље него укућани или колеге с посла. Он се затим дуже задржава у тим разговорима, можда чак плаћа претплату и практично се врти у кругу те параемотивне везе која нема упориште у реалности, али која му пружа осећај олакшања. У том смислу, објашњава наша саговорница, очигледно да „пријатељство“ са четом није здраво, иако можда краткорочно делује да јесте.
Највише угрожени – најстарији
Питање опасноси која прети од овакве врсте односа данас се најчешће поставља у контексту тинејџера и адолесцената, али је заправо много битније у случају старије популације, опомиње др Суботић. Нису толико погођени ни људи средње генерације, већ баш старији, што је мало препознато, како у медијима, тако и у истраживањима.
Старија популација је у много већој опасности од млађе јер ће се млади ипак у неком тренутку заситити таквог односа. Њима то просто у једном тренутку неће бити довољно и присутност на друштвеним мрежама ће млађој популацији више значити. Међутим, код старије популације, па чак и људи средњих година, који памте период пре друштвених мрежа, постоји та носталгија за повезивањем.
Док старији губе своје животне пријатеље из ових или оних разлога, истовремено им и тај повлађивачки тон највише прија, каже наша саговорница.
Управо су зато старији људи рањивији на вештачку интелигенцију. Тај осећај флуентности у разговору и повлађивања делује управо на њих. Човек жели да му неко каже да је у праву, а старији људи воле да држе лекције и да на основу свог животног искуства другима пренесу одређено знање. Млађи су имуни на то и нико од њих не жели да слуша савете како да живе свој живот.
Депресија и различити облици лакших менталних обољења пристунији су код старије популације, управо због усамљености. Наша саговорница објашњава да је Јапан пробао да реши тај проблем развојем социјалне роботике, што је подразумевало да старији људи имају кућног робота који би им био сапутник. Са вештачком интелигенцијом није потребно чак ни то – човек преко компјутера разговара са нечим, приликом чега се формира известан „пријатељски“ однос какав је тим људима одувек и недостајао.
Вештачка интелигенција учи о вама оно што вам недостаје. Ви јој сами откривате шта вам фали у животу, а онда добијате неку врсту нестварног односа који вам је потребан. Основни проблем је повлачење те фине границе и схватање да то не може заиста бити човеков пријатељ и да је потребно отићи у стваран свет да би се такав однос пронашао. За многе људе, то је једноставно много теже, па и незамисливо.
Може ли се раскинути са четом?
По свему судећи, раскид пријатељства са вештачком интелигенцијом подједнако је тежак као и раскид стварног пријатељства, каже Суботићева. Данас практично све АИ платформе имају дисклејмер у заглављу разговора који напомиње да разговарате са вештачком интелигенцијом, а не са стварном особом, што су морали да уведу управо зато што су људи превише формирали параемотивне и парасоцијалне везе са машинама.
Када је ОпенАИ заменио Чет-Џи-Пи-Ти четворку – петицом, односно новијим моделом, један од разлога био је и то што је нови модел требало да буде одговорније дизајниран. Примећено је да људи у великој мери користе чет као психолошку подршку, па је петица прављена уз савете стручњака за ментално здравље, са мање повлађивања и са бољим сигурносним механизмима који кориснике упућују на стварне стручњаке, објашњава др Суботић.
Међутим, десило се да су људи који су формирали врло блиске односе са претходном верзијом чет бота – изузетно патили. То је заиста попримило велике размере, од тога да је људима заиста било у психичком смислу још горе, до тога да су цело искуство описивали као ужасан раскид, па чак и нешто што је у њима изазивало физички бол због немогућности да наставе разговор са четом старије верзије.
Квалитативно гледано, каже наша саговорница, то искуство јесте било врло слично искуству раскида праве везе или пријатељства.
Човеков најбољи пријатељ – није робот
Усамљеници су одувек постојали, а многи од њих у данашњем добу бирају да своје време проводе са кућним љубимцима, а не са другим људима. Др Суботић каже да је механизам везивања за љубимца и чет бот практично исти, односно да се у оба случаја формира парасоцијална и параемотивна веза. Човек се не везује за другог човека, већ приписује своја ментална стања, емоције, навике, преференце на друго биће.
Код кућних љубимаца тај однос, односно приписивање емоција није вербално, док код вештачке интелигенције јесте, али без икаквог вида унутрашњег додира са светом, који ипак постоји код љубимаца. Механизам где смо ми ти који приписујемо другим бићима ментална стања јесте исти, јер је човек склон да све око себе антропоморфизује, односно „почовечује“.
То је просто начин на који људи функционишу, објашњава наша саговорница и додаје да то представља један вид уживљавања у свет око себе. На крају крајева, каже, ми и разумемо једни друге тако што претпостављамо да делимо иста ментална стања. Ако се један човек набоде на иглу и заплаче јер га је то заболело, други човек ће претпоставити да он осеће бол и да је због тога у датом тренутку тужан. Слично ће разоновати за било које живо биће, односно не само за животиње, већ и за биљке.
Ипак, ако говоримо о томе шта је здравије за човека, свакако је здравије бити везан за кућног љубимца, јер је то живо биће. Формирање везе је реципрочно, иако није вербално. Кад човек дође кући, њему се љубимац искрено обрадује, он истински воли његово присуство и постојање. Ту постоји искрена емотивна реакција и то је уједно оно шта нама највише и недостаје у свакодневном животу и због чега се, на крају, уопште и обраћамо вештачкој интелигенцији.
Епидемија усамљености не постоји због вештачке интелигенције, већ због нас самих, тврди наша саговорница. Вештачка интелигенција нам не би ни била толико потребна да имамо аутентичније међусобне односе и можда би нас све ово пре требало подстаћи да се вратимо једни другима, уместо што причамо о томе како би требало забранити вештачку интелигенцију, закључује др Суботић.
Погледајте и:
