„Велика географска открића“: Како је Запад открио свет и себе одмах ставио у центар
© Sputnik / Маријана Колаковић
Пратите нас
Појам епохе „Великих географских открића“ треба другачије тумачити, сматра директор Руске националне библиотеке (РНБ), шеф Катедре за историју западноевропске и руске културе на Институту за историју Санктпетербуршког државног универзитета РНБ, Денис Ципкин. Истовремено, он је објаснио какво је било виђење тих открића западног човека.
Тај период би, према мишљењу професора Дениса Ципкина, пре требало описати као време када је човек Запада схватио да је свет много већи него што је мислио, али је истовремено себе поставио у његов центар, супротстављајући се остатку света.
„Велика открића. Открића чега? Читавих континената на којима су већ постојале цивилизације старије од западноевропских? Те земље су доживљене као ресурс, а њихово становништво као мање развијени варвари којима је потребно просвећивање“, указао је историчар.
Према његовом мишљењу, логика је била да се стигне до богате Индије.
„Није важно што су допловили у Америку мислећи да је то Индија. Континент нема значаја, у суштини, ништа друго није важно осим тога да се овде може нешто освојити и од тога профитирати“, објаснио је историчар.
Историчар је истакао да се у доба великих географских открића „откриће“ односило не само на поморске руте, већ и на саме територије које су Европљани први пут видели. Према његовом тумачењу, те земље су одмах посматране као простор за освајање и присвајање, а не само као ново географско сазнање.
Ципкин сматра да се често занемарује улога Русије у ширењу европског знања о свету.
„Идеја о Северном морском путу настала је захваљујући руском дипломати Дмитрију Герасимову. Управо је он, 1525. године, описао руту која заобилази Евроазију са севера, за коју су Европљани први сазнали“, нагласио је стручњак.
Поред тога, директор РНБ подсетио је на историју тверског трговца Атанасија Никитина, који је у XV веку путовао по Блиском истоку и Индији, и који је, како се наводи, за разлику од многих европских путника успео да се прилагоди култури земаља кроз које је пролазио (описано у рукопису „Ходочашће за три мора“).
Касније, у XVI и XVII веку, руски истраживачи су проучавали Урал и Западни Сибир, повезујући те просторе и излазећи до граница Евроазије и Тихог океана.
Историчар сматра да се руска истраживања простора по значају могу поредити са великим географским открићима, попут открића Америке, али наглашава да Руси та путовања нису доживљавали као „откриће“ на онај начин на који су то радили Западњаци.
Наши преци су се кретали међу другим народима, пре свега упознајући њихове традиције и културу. То није било слично прекоморским путовањима ка непознатим земљама“, закључио је историчар, нагласивши да је циљ такозваних великих географских открића најчешће био да се нешто освоји и од тога профитира.
Епоха великих географских открића је период у историји човечанства који је почео у XV веку и трајао до XVIII века, током којег су Европљани откривали нове земље и поморске путеве ка Африци, Америци, Азији и Океанији, у потрази за новим трговачким партнерима и изворима робе која је била веома тражена у Европи.
Погледајте и:
