https://sputnikportal.rs/20260523/ideja-o-slobodi-kako-su-obrenovici-iz-pepela-izgradili-modernu-srbiju-1199486188.html
Идеја о слободи: Како су Обреновићи из пепела изградили модерну Србију
Идеја о слободи: Како су Обреновићи из пепела изградили модерну Србију
Sputnik Србија
Србија је у 19. веку била сиромашна и мала земља, али је имала једну огромну предност – идеју о слободи. Управо на идеји да народ може да опстане само ако је... 23.05.2026, Sputnik Србија
2026-05-23T14:02+0200
2026-05-23T14:02+0200
2026-05-23T14:02+0200
култура
култура
историја
библиотека града београда
милош обреновић
обреновићи
кнез михаило
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/08/0e/1176109531_0:40:3072:1768_1920x0_80_0_0_0f193464847af95a8ca9088fb901240e.jpg
Династија која је створила темеље модерне СрбијеИзложба „Династија Обреновић – наслеђе које говори“, чији су аутори историчари Сузана Рајић и Данко Леовац, отворена је у Библиотеци града Београда поводом 150 година од почетка ратова за ослобођење Србије, након којих су извојевани њено међународно признање и независност.Поставку чине панои великог формата, постављени у Галерији „Атријум“ и излозима градске библиотеке, који подсећају на период када је Србија, после векова под Османским царством, почела да ствара институције, законе, школе, културне установе и државни идентитет који и данас траје.У јавности се често понавља да су Обреновићи „модернизовали Србију“, али се ретко објашњава шта то заиста значи, а управо у томе лежи суштина њиховог историјског значаја, каже за Спутњик Данко Леовац, истичући да та модернизација није била само пука европеизација једног заосталог друштва, већ стварање државе готово из пепела – од девастиране земље после слома устанка 1813. године до међународно признате краљевине.Историчарка Сузана Рајић наглашава да је циљ изложбе да покаже колико су тековине владавине Обреновића и данас присутне у свакодневном животу Србије, иако тога често нисмо свесни.Она подсећа на то да су управо у време Обреновића настали симболи и институције које и данас доживљавамо као природни део државе – српски динар, грб, застава, химна, модерна администрација, регуларна војска, железница, просветни систем и државне институције.Од устаничке кнежевине до европске државеИсторичар Данко Леовац објашњава да се процес модернизације Србије мора посматрати много шире од уобичајених политичких тумачења.„Можемо ту модернизацију посматрати у свим аспектима: од настанка саме државе, модерне српске државе, аутономне кнежевине у време кнеза Милоша, а потом и кроз највећи пробој у време владавине кнеза Милана Обреновића, посебно након стицања државне независности. Држава је грађена на свим пољима, почев од судске праксе, административног система, питања просвете, културе, уметности, до оснивања важних институција, попут Народног позоришта у Београду, Српске краљевске академије, бројних школа, Велике школе као претече универзитета“, подсећа Данко Леовац.Према речима Сузане Рајић, тешко је данас и замислити у каквим околностима је та држава настајала, јер је Србија била сиромашна, претежно сељачка земља, без развијене инфраструктуре, са огромним процентом неписменог становништва и сталним безбедносним претњама.„То је, међутим, била земља слободних сељака, без феудалних окова и обавеза, што је такође једна од најважнијих заслуга кнеза Милоша. Зато су Срби, и не само Срби, журили на ту земљу кнеза Милоша да је пољубе, јер кад ту ступе, постају слободни људи. То је био важан темељ за развој високе мисли о слободарству српског народа“, оцењује наша саговорница.Просвета и култура као питање опстанкаЈедан од најважнијих аспеката владавине Обреновића била је њихова посвећеност просвети. Владари ове династије разумели су да се мала држава не може одбранити само оружјем.Данко Леовац подсећа на то да је још кнез Милош, иако неписмен, схватио колико је образовање важно за опстанак државе. Он додаје да је свест о томе да држава нису само војска и политика, него и култура, наука, школство и јавни живот једна од најважнијих историјских лекција епохе Обреновића.Он указује на то да је у време када је Србија била економски неразвијена земља, огроман новац издвајан за школе, стипендије и образовање младих људи у иностранству, као и за подизање библиотека, музеја, научних друштава, позоришта.„Кнез Михаило је увек истицао да Србија не може да ужива слободе какве уживају неки други европски народи док се не описмени и не просветли њен народ. Успостављање слободе штампе половином 19. века је за собом повлачило и питање ко ће да чита ту штампу ако је 90 одсто становништва неписмено“, додаје Данко Леовац.Историчар додаје да због тога није случајно што су управо у време Обреновића стварали највећи писци, научници и уметници српског 19. века. Међу онима које су помагали владари ове династије били су Вук Стефановић Караџић, Петар Други Петровић Његош, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, али и Јохан Штраус Млађи, браћа Грим и многи други.„Без њихове помоћи највећи део њихових дела не би био објављен, нити бисмо их ми данас познавали у виду у којем их познајемо. Та културна политика није била случајна. Србија је тек излазила из векова ропства и било је потребно изградити националну свест, књижевни језик, институције и културни континуитет. Обреновићи су разумели да држава не може постојати без културе која ће ту државу духовно повезивати“, оцењује Данко Леовац.Династија под преким судом историјеУпркос огромном доприносу успостављању модерне српске државе, династија Обреновић је после Мајског преврата 1903. године постепено потискивана из колективног сећања. Уместо сложеног и објективног погледа на њихову владавину, у јавности је деценијама доминирала слика заснована готово искључиво на њиховим политичким грешкама и личним слабостима.Данко Леовац сматра да је тај процес био систематичан: „Узете су све оне негативне ствари и на њима се инсистирало, а све оно што је било позитивно није спомињано. Ретко се у историографским делима може наћи истицање значаја државне независности од 1878. године, што је био свакако највећи успех државе.“Династија Обреновић је владала Кнежевином, а потом и Краљевином Србијом седамдесет и две године, у два наврата – од 1815. до 1842. године и потом од 1858. до 1903. Дала је укупно петорицу владара.Родоначелник династије је кнез Милош Обреновић (1815-1839. и 1858-1860.) који је био вођа Другог српског устанка и дипломатским путем изборио аутономију Србије од Османског царства. Наследио га је старији син Милан (1839), који је владао свега 26 дана пре него што је преминуо, а потом је кнежевску титулу понео други син Михаило (1839-1942. и 1860-1868), који је заслужан за протеривање турских гарнизона из српских градова и стварање Балканског савеза. Његова владавина је окончана атентатом на Кошутњаку.Краљ Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, владао је Србијом од 1868. до 1889. године. Током његове владавине Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. године, а четири године касније Србија је постала краљевина. Наследио га је краљ Александар Обреновић, последњи владар ове династије, који је убијен 1903. године, током Мајског преврата.Једва две деценије од трагичног краја династије Обреновић, историјска наука је почела да гради, како указују аутори изложбе, посебне аршине за процењивање улоге, места и значаја њених представника у историји српског народа, затрпавајући сваки свој позитиван исказ о Обреновићима њиховим манама и грешкама.„Ни то није било најгоре што се догодило, јер је марксистичка историографија после 1945. године систематски брисала и избрисала Обреновиће из српске историје“, каже Данко Леовац, напомињући да су посебно негативно представљани краљеви Милан и Александар, чији су политички успеси често занемариванни или релативизовани.Он закључује да због тога изложба у Библиотеци града Београда има и шири значај – да врати равнотежу у разумевању српске историје и подсети да је модерна Србија у великој мери настала управо у време Обреновића.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, историја, библиотека града београда, милош обреновић, обреновићи, кнез михаило
култура, историја, библиотека града београда, милош обреновић, обреновићи, кнез михаило
Идеја о слободи: Како су Обреновићи из пепела изградили модерну Србију
Србија је у 19. веку била сиромашна и мала земља, али је имала једну огромну предност – идеју о слободи. Управо на идеји да народ може да опстане само ако је образован и слободан владари династије Обреновић су градили државу, унапређујући је на свим пољима, укључујући просвету и културу, каже у разговору за Спутњик историчарка Сузана Рајић.
Династија која је створила темеље модерне Србије
Изложба „Династија Обреновић – наслеђе које говори“, чији су аутори историчари Сузана Рајић и Данко Леовац, отворена је у Библиотеци града Београда поводом 150 година од почетка ратова за ослобођење Србије, након којих су извојевани њено међународно признање и независност.
Поставку чине панои великог формата, постављени у Галерији „Атријум“ и излозима градске библиотеке, који подсећају на период када је Србија, после векова под Османским царством, почела да ствара институције, законе, школе, културне установе и државни идентитет који и данас траје.
У јавности се често понавља да су Обреновићи „модернизовали Србију“, али се ретко објашњава шта то заиста значи, а управо у томе лежи суштина њиховог историјског значаја, каже за Спутњик Данко Леовац, истичући да та модернизација није била само пука европеизација једног заосталог друштва, већ стварање државе готово из пепела – од девастиране земље после слома устанка 1813. године до међународно признате краљевине.
Историчарка Сузана Рајић наглашава да је циљ изложбе да покаже колико су тековине владавине Обреновића и данас присутне у свакодневном животу Србије, иако тога често нисмо свесни.
„Тај циљ нас је вратио у 19. век, када је родоначелник династије Обреновић, Милош Велики, успео да истргне једно језгро српске земље и да од њега направи аутономну кнежевину с унутрашњим правима, границама, да организује све елементе власти, да насели становништво, будући да је то после пораза 1813. године била девастирана земља. Све су то огромни успеси који су утрли пут даљем развитку српске државе. Круном Обреновића и њиховог државничког рада свакако сматрамо стицање суверености, односно признавање српске независности“, каже Сузана Рајић.
Она подсећа на то да су управо у време Обреновића настали симболи и институције које и данас доживљавамо као природни део државе – српски динар, грб, застава, химна, модерна администрација, регуларна војска, железница, просветни систем и државне институције.
Од устаничке кнежевине до европске државе
Историчар Данко Леовац објашњава да се процес модернизације Србије мора посматрати много шире од уобичајених политичких тумачења.
„Можемо ту модернизацију посматрати у свим аспектима: од настанка саме државе, модерне српске државе, аутономне кнежевине у време кнеза Милоша, а потом и кроз највећи пробој у време владавине кнеза Милана Обреновића, посебно након стицања државне независности. Држава је грађена на свим пољима, почев од судске праксе, административног система, питања просвете, културе, уметности, до оснивања важних институција, попут Народног позоришта у Београду, Српске краљевске академије, бројних школа, Велике школе као претече универзитета“, подсећа Данко Леовац.
Према речима Сузане Рајић, тешко је данас и замислити у каквим околностима је та држава настајала, јер је Србија била сиромашна, претежно сељачка земља, без развијене инфраструктуре, са огромним процентом неписменог становништва и сталним безбедносним претњама.
„То је, међутим, била земља слободних сељака, без феудалних окова и обавеза, што је такође једна од најважнијих заслуга кнеза Милоша. Зато су Срби, и не само Срби, журили на ту земљу кнеза Милоша да је пољубе, јер кад ту ступе, постају слободни људи. То је био важан темељ за развој високе мисли о слободарству српског народа“, оцењује наша саговорница.
Просвета и култура као питање опстанка
Један од најважнијих аспеката владавине Обреновића била је њихова посвећеност просвети. Владари ове династије разумели су да се мала држава не може одбранити само оружјем.
Данко Леовац подсећа на то да је још кнез Милош, иако неписмен, схватио колико је образовање важно за опстанак државе. Он додаје да је свест о томе да држава нису само војска и политика, него и култура, наука, школство и јавни живот једна од најважнијих историјских лекција епохе Обреновића.
„Кнез Милош је наш први нововековни владар који је слао питомце државних школа на школовање у иностранство, а потом су се они враћали у родну земљу и стварали Кнежевину Србију. Ту праксу су после наставили и други владари, од кнеза Михаила, па надаље. И сви су они добро схватали колико је просвета важна, као и просвећивање народа - да се тај народ описмени, да се подижу школе у свим већим местима, а потом и у мањим“, каже Леовац.
Он указује на то да је у време када је Србија била економски неразвијена земља, огроман новац издвајан за школе, стипендије и образовање младих људи у иностранству, као и за подизање библиотека, музеја, научних друштава, позоришта.
„Кнез Михаило је увек истицао да Србија не може да ужива слободе какве уживају неки други европски народи док се не описмени и не просветли њен народ. Успостављање слободе штампе половином 19. века је за собом повлачило и питање ко ће да чита ту штампу ако је 90 одсто становништва неписмено“, додаје Данко Леовац.
Историчар додаје да због тога није случајно што су управо у време Обреновића стварали највећи писци, научници и уметници српског 19. века. Међу онима које су помагали владари ове династије били су Вук Стефановић Караџић, Петар Други Петровић Његош, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, али и Јохан Штраус Млађи, браћа Грим и многи други.
„Без њихове помоћи највећи део њихових дела не би био објављен, нити бисмо их ми данас познавали у виду у којем их познајемо. Та културна политика није била случајна. Србија је тек излазила из векова ропства и било је потребно изградити националну свест, књижевни језик, институције и културни континуитет. Обреновићи су разумели да држава не може постојати без културе која ће ту државу духовно повезивати“, оцењује Данко Леовац.
Династија под преким судом историје
Упркос огромном доприносу успостављању модерне српске државе, династија Обреновић је после Мајског преврата 1903. године постепено потискивана из колективног сећања. Уместо сложеног и објективног погледа на њихову владавину, у јавности је деценијама доминирала слика заснована готово искључиво на њиховим политичким грешкама и личним слабостима.
Данко Леовац сматра да је тај процес био систематичан: „Узете су све оне негативне ствари и на њима се инсистирало, а све оно што је било позитивно није спомињано. Ретко се у историографским делима може наћи истицање значаја државне независности од 1878. године, што је био свакако највећи успех државе.“
Династија Обреновић је владала Кнежевином, а потом и Краљевином Србијом седамдесет и две године, у два наврата – од 1815. до 1842. године и потом од 1858. до 1903. Дала је укупно петорицу владара.
Родоначелник династије је кнез Милош Обреновић (1815-1839. и 1858-1860.) који је био вођа Другог српског устанка и дипломатским путем изборио аутономију Србије од Османског царства. Наследио га је старији син Милан (1839), који је владао свега 26 дана пре него што је преминуо, а потом је кнежевску титулу понео други син Михаило (1839-1942. и 1860-1868), који је заслужан за протеривање турских гарнизона из српских градова и стварање Балканског савеза. Његова владавина је окончана атентатом на Кошутњаку.
Краљ Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, владао је Србијом од 1868. до 1889. године. Током његове владавине Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. године, а четири године касније Србија је постала краљевина. Наследио га је краљ Александар Обреновић, последњи владар ове династије, који је убијен 1903. године, током Мајског преврата.
Једва две деценије од трагичног краја династије Обреновић, историјска наука је почела да гради, како указују аутори изложбе, посебне аршине за процењивање улоге, места и значаја њених представника у историји српског народа, затрпавајући сваки свој позитиван исказ о Обреновићима њиховим манама и грешкама.
„Ни то није било најгоре што се догодило, јер је марксистичка историографија после 1945. године систематски брисала и избрисала Обреновиће из српске историје“, каже Данко Леовац, напомињући да су посебно негативно представљани краљеви Милан и Александар, чији су политички успеси често занемариванни или релативизовани.
Он закључује да због тога изложба у Библиотеци града Београда има и шири значај – да врати равнотежу у разумевању српске историје и подсети да је модерна Србија у великој мери настала управо у време Обреновића.
