Ту се крије кључ решења: Под овим условима је Украјина постала независна држава
22:24 25.05.2026 (Освежено: 22:41 25.05.2026)
© Sputnik / Евгения Новоженина
/ Пратите нас
Украјина би требало да се „врати на позицију с почетка деведесетих“ како би се дошло до дугорочног решења сукоба, а то између осталог подразумева њен неутрални, ненуклеарни и ванблоковски статус.
Управо одустајање од тих почетних принципа државности и окретање НАТО-у један је од кључних узрока актуелног сукоба са Русијом, оцењује бивши украјински депутат Владимир Олејник.
Он објашњава да је Украјина напустила темељне принципе на којима је заснована њена државност након распада Совјетског савеза и стицања независности деведесетих година. Истиче да је курс Украјине ка НАТО-у означио прекид са првобитним државним опредељењем, што он види као један од кључних узрока данашњег сукоба.
Украјина je, након стицања независности, своју државну политику засновала на Декларацији о независности из 1990. године, која је предвиђала неутралност земље, рекао је он.
„Tек 1996. године, на основу те Декларације, усвојен је Устав Украјине. Дакле, постоји неколико тачака у Декларацији о суверенитету Украјине које су повезане са узроцима кризе који се морају отклонити, а то су, пре свега, неутрални и ванблоковски статус Украјине. Данас Украјина у свом Уставу наводи да је њен пут – пут ка НАТО-у, што је неприхватљиво. За ту формулу отклањања првобитних узрока залаже се и Кина, а у прилог томе иде чињеница да су Си Ђинпинг и Владимир Путин пре недељу дана изјавили да треба отклонити првобитне узроке конфликта у Украјини“, подсећа Олејник.
Он истиче да украјински сукоб превазилази регионалне оквире и да се тиче ширих питања европске и глобалне безбедносне архитектуре. Проблем је у ширењу НАТО-а и у унутрашњим политичким приликама у Украјини.
У Декларацији је Украјина прогласила намеру да у будућности постане трајно неутрална држава, која неће учествовати у војним блоковима и обавезује се да ће се придржавати три ненуклеарна принципа - да неће користити, да неће производити и да неће набављати нуклеарно оружје.
Управо на тој основи потписан је и чувени Будимпештански меморандум, према којем се Кијев одрекао свог нуклеарног оружја у корист Москве.
Међутим, један од „окидача“ за покретање руске Специјалне војне операције били су планови Владимира Зеленског у вези са могућом набавком нуклеарног оружја, што би практично било још једно кршење тог документа.
Kоментаришући изјаву Алексеја Палисчука, директора Другог департмана земаља ЗНД Министарства спољних послова Русије, који је рекао да се Украјина мора вратити позицијама с почетка деведесетих година како би дошло до дугорочног решења сукоба, Олејник објашњава да он управо говори о томе да је свеобухватно и трајно решење могуће само уклањањем основних узрока конфликта.
„Друго, декларацијом су била гарантована права рускојезичног становништва, православне вере, а сада је све то прекршено. Управо он говори о томе да је Русија признала Украјину полазећи од Декларације из 1990. године, а ви сте - каже Русија – створили националну претњу за нас, кренули сте пут НАТО-а, а унутар земље сте започели процесе који крше све претходне договоре из деведесетих година, као што је поштовање руског језика и културе, апсолутно право православне Цркве да се самостално развија, док држава нема право да се меша у црквене послове. То је он имао у виду“, објашњава Олејник.
У Декларацији је такође наведено да су „сви грађани једнаки пред законом, без обзира на порекло, друштвени и имовински статус, расу и националност, пол, образовање, политичке ставове, верска уверења или занимање“, али уместо тога уследили су прогони, репресије, обрачуни са неистомишљеницима, убиства, злочини над руским становништвом, кршења људских права, дискриминација свега што је у вези са Русијом.
Дакле, Москва никада не би ни помислила на Специјалну војну операцију да су се та обећања, за која се испоставило да су „празна“, заиста спроводила.
Спор о границама из 1991. и улога Запада у украјинском сукобу
Украјина је у ранијој фази рата често истицала као циљ повратак на границе из 1991. године, али се та реторика у последње време ређе чује услед успеха руске војске на бојном пољу, док Москва категорично одбацује такав сценарио и више пута је поручила да неће прихватити обнову Украјине у тим границама, тврдећи да би то угрозило њене безбедносне интересе и да иза тог концепта стоје неприхватљиве намере западних земаља и Кијева.
На територији која је вековима била део руског геополитичког простора, део Руске империје и Совјетског Савеза, а потом се изненада нашао изван граница Русије, Запад је одлучио да гради војне базе, да Украјину која је настала после преврата 2014. наоружава савременим оружјем и директно је хушка против Русије.
Међутим, Крим и Севастопољ су били стратешки важни за Русију, посебно због Црноморске флоте и излаза на топла мора. Чак ни после распада Совјетског Савеза, Украјина никада није у потпуности овладала Севастопољем, пре свега зато што је ту остала руска флота, али и због грађана Крима који се никада нису помирили са одлуком совјетског лидера Никите Хрушчова из 1954. године да то полуострво поклонио совјетској републици Украјини.
Град Севастопољ је зато имао посебан статус.
„То је било прописано у Уставу, а постојале су одредбе у којима је наведено да ће база руске Црноморске флоте у Севастопољу задржати статус руске базе, док ће Украјина добити новац за закуп. Такође, 2010. године, после избора Јануковича за председника, Украјина и Русија су додатно закључиле Харковске споразуме, који су ратификовани у парламенту. Њихова суштина је била у томе да се продужи рок закупа, а да Украјина добије озбиљан попуст од 100 долара на цену гаса. То је било корисно и за Украјину и за Русију. Украјини је апсолутно било јасно да Русија никада неће отићи из Севастопоља, јер би на њено место дошла НАТО флота, а то је већ претња интересима Русије“, каже Олејник.
Коментаришући мантру Кијева о враћању на границе из 1991. године Олејник каже да „увек треба чувати оно што имате, јер кад изгубите, готово је немогуће вратити“.
Запад је, истиче он, ишао на то да од Украјина створи „антиРусију“. Организовао је две обојене револуције у тој земљи, са циљем да на власт доведе антирускe елите – „Наранџасту револуцију“ и „Револуцију достојанства“, односно Евромајдан.
Према његовим речима, западне земље су годинама улагале средства у политичке процесе у Украјини са циљем њеног удаљавања од Русије.
„Ка томе су ишли и у то су улагали новац. Нуландова говори да је било уложено око пет милијарди долара још деведесетих година како би се створио тај пројекат. Паре су ишле и преко Сороша, стварали су структуре и своје људе, и припремали су управо догађаје из 2004. године, мада тада још није била врућа фаза. Она се догодила 2014. године, када је извршен државни преврат“, подсећа Олејник.
Он истиче да је, након политичких промена у Кијеву, Русија упозоравала Украјину да не уноси у свој стратешки правац чланство у НАТО, посебно док још није постала чланица савеза. Олејник тврди да би приближавање НАТО инфраструктуре, укључујући могуће распоређивање ракета у областима близу Русије, значајно угрозило њену безбедност, јер би време реакције било сведено на неколико минута. Због тога, како наводи, Русија је такав развој догађаја сматрала неприхватљивим и превентивно на њега упозоравала.
Он сматра да би враћање Украјине на ванблоковски статус било реално само ако би НАТО јасно и недвосмислено искључио њено будуће чланство. Он истиче да формулације типа „не у блиској будућности, али касније“ за Русију нису прихватљиве, јер се чланство у том случају и даље оставља као опција. Зато закључује да без јасне и трајне одлуке о неуласку Украјине у НАТО, то питање остаје нерешено.
Русија је већ једном победила нацизам и опет ће
Олејник објашњава да Москва инсистира на „првобитним узроцима“ сукоба јер их, пре свега, види као безбедносно питање повезано са ширењем НАТО-а.
Према његовим речима, ширење НАТО инфраструктуре ка Истоку, укључујући распоређивање ракетних система у државама попут Пољске и Балтика, представља директну претњу Русији.
„Друго, док постоји нацистички режим у Кијеву, који уништава православље и рускојезично становништво, то је за Русију такође неприхватљиво. Зато је Русија рекла да је такав режим недопустив. Данас у Украјини не постоји ‘партија мира’. Они су сви нацисти. Нема никакве разлике између Зеленског, Порошенка и Тимошенкове. Они су против Русије, против руског језика, против православља. Чак и ако дођу неки нови лидери, попут Залужног, они ће и даље наступати против онога што Русија сматра својим интересом“, каже бивши украјински депутат.
Говорећи о даљем развоју догађаја и решењима кризе, саговорник се позива на историјски пример Другог светског рата, истичући да је Русија војно поразила нацизам у Немачкој, након чега је уследила темељна промена политичког поретка у тој земљи. На основу тога он сугерише да би и актуелни сукоб у Украјини, по његовом виђењу, могао да се разреши на сличан начин, што би довело до промене постојећих политичких прилика и успостављања новог безбедносног и политичког поретка у земљи.
Погледајте и:
