Хабзбурзи, нацисти, па европејци: Сви ћуте о геноциду над Русима и Србима, а рађа се и нешто опасно
© Sputnik / Дмитрий Чернов
/ Пратите нас
Југославија и Совјетски савез нису после Другог светског рата показали своје страдање и жртву свету, као што су то учинили Јевреји, па сада на Западу имамо отворено негирање не само геноцида, већ и самог постојања совјетских народа и то са челних државних позиција.
Овако историчар Горан Милорадовић коментарише забрињавајући однос Европе према планском и масовном убијању Совјета у Другом светском рату.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров најавио је да ће Русија настојати да међународна заједница призна нацистичке злочине над совјетским грађанима као геноцид. На покретање овог питања у ОЕБС-у, Немци су одговорили покушајем да порекну чињеницу како самог геноцида, тако и постојања совјетског народа. Стални представник Русије при ОЕБС-у Дмитриј Пољански рекао је да се Немачка претвара „у нешто веома опасно“ за Русију. Он је додао и то да је немачко држање било врло провокативно, али и индикативно у погледу пута којим та земља тренутно иде.
Милорадовић подсећа да је нацистичка замисао подразумевала да се совјетски простор ослободи за немачку експанзију — и демографску и привредну — па да они онда заузму велика пространства на истоку Европе. То је био, између осталог, и један од основних разлога масовног уништавања становништва на окупираним територијама.
Пројекат „Лебенсборн” био је пројекат насељавања у опустошеним селима и областима Совјетског Савеза које су биле под немачком окупацијом — насељавање новог становништва директно из Немачке. Тако да је тај концепт постојао, а становништво Совјетског Савеза било је предвиђено само за привредну експлоатацију. Није требало да постоји ни у форми државе, ни у форми културе, каже Милорадовић за Спутњик.
Колико то има везе са садашњом политиком Немачке, тешко је рећи, напомиње он, али додаје да је Немачка у сваком случају умногоме скинула ланце којима је била везана током Хладног рата. Многи кораци су учињени последњих деценија и очигледно се Немачка осећа слободнијом да се поново размахне. Колико се то може поистоветити са нацизмом, тешко је рећи, будући да политичари добро мере сваку реч, опомиње Милорадовић.
Отварање Пандорине кутије
Један од основних проблема зашто се на Западу ћути чак и сада, када постоји јасна жеља и иницијатива да се пред читавим светом коначно исприча прича о страдању скоро тридесет милиона људи, је тај што би покретање ове теме отворило многа намерно затворена врата.
Та тема када се отвори не осветљава улогу само Немачке у Другом светском рату, већ и разних других народа који су били њени сарадници у вршењу геноцида. Ако се, рецимо, бавимо усташким геноцидом, онда се не осветљава само Хрватска, него и све земље које су ратовале на страни Немачке, а то је био знатан део Европе. На Источном фронту су били и Французи, Данци, Шпанци, Хрвати, Румуни, Италијани, Мађари… Већи део Европе ратовао је тамо и милиони људи су били укључени — не само Немци. Када се покрене та тема, она баца непожељно светло и на садашњи савез који је изграђен око Немачке, а то је Европска унија.
Зашто је само наш геноцид споран?
Нико не оспорава геноцид над Јеврејима и Ромима, али је зато геноцид над Совјетима, као и над Србима, увек споран. Наш саговорник каже да је разлог томе чињеница да се на нашем страдању није довољно дуго инсистирало.
Реч „геноцид” појавила се већ крајем Другог светског рата. Један јеврејски правник први пут је употребио тај израз да би означио нови феномен на светској историјској сцени — покушај истребљења читавих народа. Раније су српски политичари, за време Првог светског рата, користили израз „истребљење”. Дакле, еквивалент речи „геноцид” у српском језику била је реч „истребљење”, и Срби су се први пут тада суочили са покушајем да Аустроугарска истреби Србе у Првом светском рату.
Мало је познато у историографији да се свест о истребљењу појавила још тада, међутим, на томе се није инсистирало јер је касније створена заједничка држава заједно са бившим окупаторима, па се у Југославији о томе ћутало. Тај такозвани виши државни циљ прикрио је суштину рата, каже Милорадовић и додаје да се нешто слично дешавало и са Совјетским Савезом. Када је формиран источни блок земаља, у њему су се нашле и оне државе које су учествовале на супротној страни у Другом светском рату – на страни нациста. На томе се није инсистирало, па је све пало у сенку, а данас је веома тешко оживети тај наратив који нема континуитет.
Тако је створена једна асиметрична ситуација, где испада да је једини геноцид икада извршен над Јеврејима, као да геноцид не прати светску историју. Многи други народи су постојали, па сада више не постоје, а само 20. век је био век многих геноцида. Неки су спроведени до краја, неки делимично, али то ипак не значи да се нису догодили. Мислим да је један од разлога занемаривања совјетског и словенског страдања и та врста немара, а друго су политичка и идеолошка ограничења која су постојала у социјалистичким земљама.
Европска унија као Хабзбуршка монархија
Политички дискурс не треба мешати са научним дискурсом, истиче Милорадовић. Уколико је ревизија заснована на чињеницама и документима, увек је добродошла, али ако се ревизија покреће из политичких потреба, онда је то нешто друго. У данашње време рата у Европи, углавном се нико не бави ревизијом у научне сврхе, већ се диже магла која служи за прикривање политичких корака.
Кључни корак у промени суштине Европске уније, по мом мишљењу, било је иступање Велике Британије из ње. Тај потез је у то време био потцењен и сви су се питали шта није у реду са Енглезима — зашто су ушли, па изашли из Европске уније. У ствари, Европска унија им је била неудобна због превеликог утицаја Немачке, а њиховим иступањем тај утицај само се додатно појачао.
Све мале државе које су касније ушле у Европску унију сада су постале подложне немачкој спољној политици, па се Европска унија данас јавља као нека врста нове Хабзбуршке монархије, кроз коју Немачка гура своје геополитичке интересе. Данас нико не може да удари на Немачку, а да не удари на целу Европу, што је и смисао читаве њихове операције, закључује Милорадовић.
Погледајте и:
