Толико о окупацији и насилној анексији! Нико није био против уједињења Црне Горе са Србијом
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Не постоји место у историографији које би оспорило уједињење Србије и Црне Горе из 1918. године. Тада су постојале само две опције: бјелаши и зеленаши. Први су били за безусловно уједињење са Србијом, а други за уједињење са Србијом, али на другачијим основама – нико није био против уједињења. Толико о „окупацији“ о којој се данас прича.
Овако историчар Александар Раковић коментарише црногорски Закон о враћању имовине династији Петровић који је поново отворио расправе о тумачењу догађаја из прошлости и односу Србије и Црне Горе. Спорна је одлука Скупштине да у Закону о статусу потомака династије Петровић-Његош задржи формулацију „насилна анексија“ када се говори о 1918. години и одлуци Подгоричке скупштине да се припоје својој браћи у Србији.
Ослобођење или окупација?
Раковић објашњава да су се након Првог светског рата, у јеку распада царстава и стварања новог поретка у Европи, широм континента одржавале скупштине и зборови на којима је народ одлучивао о томе како ће изгледати и како ће бити обликоване нове државе.
Када је реч о Црној Гори, то су још више него другде били неспорни избори, јер су одржани демократски избори за скупштину која је требало да донесе одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Самим тим, Подгоричка скупштина је, у складу са вољом оних који су имали право гласа на изборима, односно њихових изабраних представника, донела одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији под династијом Карађорђевића, а династија Петровић-Његош уклоњена са власти у Црној Гори због капитулације и бекства краља Николе из Црне Горе, рекао је Раковић за Спутњик.
Обе постојеће опције, бјелаши и зеленаши, нису доводиле припајање Србији у питање, а једина разлика била је у томе што је идеја коју су заступали бијелаши била знатно доминантнија и њу је заступало око 90 одтно народних представника који су изабрани за Подгоричку скупштину. То је, објашњава историчар, догађај који је признат и на Париској мировној конференцији. Самим тим што је прихваћено уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, прихваћени су сви потези и све одлуке које су водиле ка уједињењу, укључујући и оне донете на Подгоричкој скупштини. Што се међународног права тиче, ту није било никакве дилеме, тврди Раковић.
Оно што је такође веома важно напоменути јесте да назив „Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“ није никаква иновација, јер је и Народна скупштина Књажевине Црне Горе 1906. године већином гласова донела одлуку да се преименује у Српску народну скупштину Књажевине Црне Горе. То је било време када су се сви Црногорци сматрали Србима по националности. Никоме није било спорно, ни у време Књажевине ни у време Краљевине Црне Горе, да Црна Гора и Србија треба да буду једна држава. Уосталом, краљ Никола је то предложио свом тасту краљу Петру Карађорђевићу. Међутим, дошло је до избијања Првог светског рата и његова идеја о стварању јединствене српске државе, Србије и Црне Горе, осујећена је окупацијом Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.
Краљ Никола и Хрвати
Војска Црне Горе је капитулирала, положила оружје и више није постојала, подсећа наш саговорник. На крају рата, Војска Краљевине Србије учествовала је у ослобађању Црне Горе и у тренутку одржавања Подгоричке скупштине, она је била ослободилачка војска. Она је поразила и протерала аустроугарског окупатора и што се тиче малтене свих грађана Црне Горе тога времена, није било никакве дилеме да је војска Краљевине Србије ослободилачка војска у Црној Гори.
Није било никаквих притисака да народ који има право гласа одлучи за кога ће гласати, нити је било притисака на то како ће изабрани представници гласати на Подгоричкој скупштини. То су накнадна тумачења о притисцима која су потекла из владе краља Николе у емиграцији и од његових присталица. На његово окружење ставили су шапу хрватски франковци – окорели хрватски шовинисти који су пропагандно деловали како би приказали негативну улогу Краљевине Србије у Црној Гори. То је њима у потпуности одговарало, будући да су били непријатељи краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и тежили су да нађу савезнике који би им помогли у разбијању те југословенске државе.
Божићна побуна јануара 1919. година била је неуспешна акција коју су у Црној Гори повели Зеленаши под управом Крста Поповића и Јована Пламенца и она је заправо представљала план Италије која је преко ње покушала да подрије југословенско уједињење. За ову акцију искоришћени су и неки официри војске краља Николе који су се, сви до једног, изјашњавали као Срби.
Када су покренули побуну, у својим позивима су истицали да су Црногорци највећи Срби, чак већи Срби од осталих, и да због тога Црна Гора треба на равноправан начин да уђе у заједничку државу са Србијом, а не као њен део. Јер, у ствари, Црна Гора се присајединила Србији, као и српске области у Војводини, а затим су као део Србије, све заједно, ушле у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Унутар Црне Горе, осим малобројних побуњеника који су изгубили, мало ко би се у то време успротивио једном легалном и легитимном акту српског уједињења за које се залагао и краљ Никола док је био на челу Црне Горе и на њеном трону. За њега је то пре рата било питање форме – да ли ће то бити унитарна држава, федерација, конфедерација или унија... Ни за кога није тада било спорно, чак ни за Зеленаше, да Црна Гора и Србија треба да створе јединствену српску или југословенску државу, објашњава наш саговорник.
Карађорђевићи и Петровићи
Након одлуке Подгоричке скупштине да се Црна Гора уједини са Србијом под Карађорђевићима, а да се Петровићи протерају из земље, краљ Никола није више желео контакта са својим унуком, Александром Карађорђевићем.
Регент Александар Карађорђевић је након свега у Паризу покушао да успостави комуникацију са својим дедом, краљем Николом. Налазио се у истом хотелу у коме је Никола боравио и чекао га је у лобију хотела да сиђе са спрата како би разговарали и евентуално, ако је могуће, поправили односе. Међутим, окружење краља Николе, које се вероватно бринуло за сопствене позиције, није дозволило Николи Петровићу да сиђе и разговара са својим унуком. То је код Александра Карађорђевића изазвало бурну реакцију и много суза, будући да његов деда није желео да се састане са њим.
Александар Карађорђевић рођен је на Цетињу, а његова мајка Зорка Петровић била је жена повезана са три српска краља –кћерка краља Николе, супруга краља Петра и мајка краља Александра. Само то је веома дубока и неспорна спона која постоји између династија Карађорђевић и Петровић, као и између Србије и Црне Горе, истиче Раковић.
Када су му окупатори понудили да преузме престо Црне Горе током Другог светског рата, унук краља Николе Михаило Петровић Његош је то одбио рекавши да је положио заклетву и да је и даље заклет свом брату Александру Карађорђевићу, те да због тога није спреман да прихвати ту понуду.
Млади Михаило је био интерниран и није имао слободу кретања након тога, али је до краја показао да је одан Српству и Југославији, што црногорски сепаратисти ни данас не могу да прихвате и превазиђу, тврди Раковић.
Они, у суштини, не могу да прихвате ни саму династију Петровић-Његош, јер је она била српска по карактеру, као и сви Црногорци тог времена. Једини разлог зашто савремени црногорски сепаратисти данас користе Петровиће јесте покушај да их у данашњем политичком контексту усмере против Србије и интереса српског народа. Међутим, то је ван контекста историјских чињеница и представља чисто политиканство.
Политичке сплетке
Закон о враћању имовине подразумева да се она врати само потомку династије Петровић-Његош, кога они не проглашавају окупатором, међутим, ако се покрене питање реституције, покреће се и питање враћања свега оног што је у Црној Гори отето Карађорђевићима и Српској православној цркви.
С обзиром на то да је председник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић из породице која је била за династију Карађорђевић, да је његов прадеда био члан Подгоричке скупштине, да је гласао за присаједињење Црне Горе Србији и да му је деда страдао у Другом светском рату као равногорац, односно припадник Југословенске војске у отаџбини, нема разлога сумњати да је Андрија Мандић и даље на чврстим српским позицијама јединственог и недељивог српског народа. Међутим, можда треба сумњати у намере неких са којима се он договарао у погледу спровођења тих намера. Остаје нам да видимо.
Извесно је да овде није само реч о овим изменама и допунама закона, већ да постоје и дубљи разлози за анимозитет који поједини кругови у Црној Гори показује према Србији, српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори, због чега и долази до фалсификовања онога из прошлости што је јасно као дан, закључује Раковић.
Погледајте и:
