Расплет у УН: Има ли шансе да Младић, Караџић и остали затвореници остатак казне служе у Србији
© AFP 2023
Пратите нас
едина препрека да, Срби који су добили затворску казну пресудом у Хашком трибуналу, остатак робије доврше у Србији је политика, каже за Спутњик адвокат Горан Петронијевић.
Србија већ дуги низ година захтева од СБ УН и Механизма за кривичне судове, односно Хашког трибунала, да осуђени грађани служе казну у Србији. То ће бити поновљено и 17. јуна када је на реду редовна седница СБ УН о раду Механизма, а Србија ће званично да понови тај захтев. О томе се и данас разговарало на састанку у УН.
Да ли је ово остварив циљ за Србију?
Адвокат и председник Центра за обнову међународног права Горан Петронијевић каже да не постоји правна препрека за овако нешто.
Неравноправно третирани
„Наши осуђеници пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију или Хашким трибуналом, преостали део својих казни могли би да одслуже на територији Србије у специјализованој устави која би за ту прилику била опремљена. Само је потребна добра воља у Савету безбедности и у Механизму за кривичне судове да се то оствари. Такав исход би имао много предности, посебно на нивоу норми Уједињених нација и Европске уније. То се односи на међународне прописе који се односе на права затвореника, као што су „Менделина правила“ који су део тих прописа, а која су названа по Нелсону Мендели једном од најпознанијих политичких затвореника 20. века. Та правила обавезују да се смањи могућност додатне непланиране и непресуђене патње према овим затвореницима,“ објашњава нам Петронијевић.
Тачније, додаје наш саговорник, поред тога што им је одузета слобода као највише људско право, затвореници имају своја затворска права која би требало да се поштују, а се, нажалост, у највећем броју случајева и у готово свим земљама се не поштују.
Политичка опструкција
„Јако је битно и да осуђена особа издржава казну најближе месту одакле је пореклом и одакле је измештен. То би у овом случају могла да буде Србија. Са једне стране је то врло практично, а са друге стране би то мање коштало Уједињене нације, јер је боравак једног затвореника у затворима у Великој Британији, Немачкој и прибалтичким државама изузетно скуп. Тачније, кошта на десетине хиљада евра на месечном нивоу, а Србија је, колико сам разумео, спремна да без икакве накнаде опреми једну установу у којој би, сви који хоће, издржавали казну са ових простора. Дакле, не само они који су српске националности или српски држављани или су Републике Српске, већ сви који желе да ту издржавају казну, наводи Петронијевић.
Наравно, напомиње наш саговорник, био би омогућен надзор у складу са прописима Међународног механизма за кривичне судове, а они би могли непрекидно да прате да се та казна извршава у складу са међународним стандардима.
„То би знатно олакшало њихов преостали део извршавања казне, посебно јер су то већином стари људи, старе особе, пред крај живота, и тај период од неколико година или неколико месеци, колико им је остало, могли би да проведу у условима који су прилагођени остваривању њихових права. Јер, већина њих је у одсуству својих породица, дакле не може да види своје најближе. Као на пример Радован Караџић, који већ пет година никога свог није видео, па чак ни пуномоћнике, односно браниоце, јер је немогуће доћи до њега. Он служи казну у затвору на острву Вајту, у Великој Британији, и изузетно је компликовано доћи до њега, а процедура за добијање британске визе тек је посебна прича. Његова породица, рецимо, не може да добије визу, она не може да га види. То је противно свим међународним прописима и то је једна додатна тортура која се над њим чини, поред тога што му је изречена казна коју издржава. Дакле, у сваком случају нема ни једне лоше ствари која би била у томе да се једна установа у Србији одреди, а која би била прилагођена стандардима, међународним нормама и где би били сви људи осуђени пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, без обзира и на националност и на држављанство,“ каже Петронијевић.
Хашка „правда“
Да би се то десило, додаје он, препреке су једино политички притисци.
„Непринципијелни политички притисци постоје од стране дела Хрватске и од Бошњака у Босни и Херцеговини. Они увек имају једну врсту осећаја да чак и они који су добили доживотну казну нису довољно кажњени. Тако да је то једно осветничко понашање које није у овим условима примерено у пост-конфликтним периодима када треба доћи до смиривања ситуациј. А оно што се у Босни и Херцеговини посебно заборавља то је непринципијелан став да су дискриминисане српске жртве, а многи Срби су окривљени и пре него што им је изречена казна. Са друге стране, готово нико за огроман број српских жртава није одговарао. То су све ствари које ми на неки начин заборављамо, а које би требало стало потенцирати. Стање које је произашло из Хашког трибунала кроз те пресуде у највећем делу не одговара нити чињеничном стању са терена нити правом стању за све оне који су на просторима бивше Југославије чинили злочине или били жртве злочина,“ наводи Петронијевић.
Наш саговорник напомиње да сам Механизам више нема никакву сврху постојања и да је преостало још само да врати архиве које су коришћене у процесима, а нису употребљене већ архивиране.
Иначе, по “хашкој правди” оптужен је 161 човек, од чега су 109 Срби. Осуђених Хрвата је 18, муслимана пет, два Албанца и један Македонац. Срби су добили преко 1.000 година робије, Хрвати су осуђени на 248 година затвора, Бошњаци на 41,5 а Албанци на свега 13. Највише Срба добило је и доживотну робију, њих седморица – Радован Караџић, Ратко Младић, Љубиша Беара, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Милан Лукић и Станислав Галић.
Ослобођени су некадашњи командант терористичке ОВК Рамуш Харадинај за злочине над Србима на Косову и Метохију, Насер Орић за злочине у Подрињу, Анте Готовина за злочине у Хрватској. Четрнаест Срба, међу којима је и Слободан Милошевић преминуло је пре изрицања пресуде. Неки од њих и у хашкој ћелији.
