https://sputnikportal.rs/20260614/sprema-li-amerika-dva-kljucna-ustupka-prema-rusiji-i-kini--za-mirne-decenije-u-svetu-video-1200314882.html
Спрема ли Америка два кључна уступка према Русији и Кини – за мирне деценије у свету /видео/
Спрема ли Америка два кључна уступка према Русији и Кини – за мирне деценије у свету /видео/
Sputnik Србија
Напослетку, Доналд Трамп морао је демантовати вест, пласирану из наводно поузданих извора, како му је Си Ђинпинг током билатералног разговора рекао да ће... 14.06.2026, Sputnik Србија
2026-06-14T19:31+0200
2026-06-14T19:31+0200
2026-06-14T19:40+0200
свет
свет
свет – политика
емисија „пророк“
кина
сад
русија
владимир путин
доналд трамп
си ђинпинг
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/0c/17/1194004965_0:121:3211:1927_1920x0_80_0_0_2a6df20f9edd5cf0cc539a806618b373.jpg
Вест, сама по себи, делује као обична подметачина пласирана на дан посете председника Русије Пекингу. Наивно је и помислити да једна подметнута информација може утицати на руско-кинеске релације, тако да је о њеном садржају беспредметно полемисати.Ипак, колико год је ово све било усмерено на ремећење посете Путина, било је усмерено и против самог Трампа. Јер, ако се одмах после поверљивих разговора у јавност износе осетљиви детаљи, питање је колико амерички председник може бити поуздан партнер? Отуда и експресно демантовање са Трампове стране.Три силеМајски сусрети у Пекингу, најпре у формату Кина-САД, а затим и Кина-Русија представљају важан покушај за успостављање стратешке стабилности и осигуравање какве-такве глобалне безбедности. Они су најбоља потврда да већ живимо у мултиполарном поретку, као и да наведене три велике силе имају кључну улогу у дефинисању нових правила игре. И то је од огромног значаја, како за ове велике силе, тако и за свет у целини.У том контексту, треба пратити изјаве Сија и Путина након њиховог разговора. Кинески председник истакао је да „односи Москве и Пекинга доносе хаотичном свету предвидивост и стабилност“ и додао да Кина и Русија треба да изграде праведнији систем глобалног руковођења.Путин је апострофирао да Русија заједно са Кином „брани културну и цивилизацијску разноликост и поштовање сувереног развоја држава и тежи изградњи праведнијег и демократичнијег светског поретка“.Дакле, што се тиче Кине и Русије, када се говори о уређењу мултиполарног поретка ствари су потпуно јасне. Међутим, уочљив је проблем у позицији САД, упркос Трамповом покушају да се у овај процес укључи и у њему активно учествује (отуда и разговори са Путином на Аљасци).(Не)поверење према АмерициПрво, неповерење према САД у незападном делу света, па тако и у Пекингу и у Москви, дубоко је укорењено. У протеклим деценијама било је много договора које САД нису испуниле, много обећања које су прекршиле, исувише једностраних потеза које су Кина и Русија доживљавале као директне претње.Друго, након дешавања у првој половини другог мандата, како у домаћој арени тако и на међународном плану, Трампов рејтинг добрано је пољуљан и крајње је неизвесно шта се може десити на новембарским изборима за Конгрес. Из тог разлога, договори са Трампом могу представљати „мртво слово на папиру“. Односно, док Си и Путин размишљају како уређивати међународни поредак у наредним годинама и последично – деценијама, Трамп је фокусиран на предстојећих неколико месеци, што доприноси неразумевању и размимоилажењу у разговорима са Пекингом и Москвом.Треће, неразумевања и размимоилажења са САД додатно учвршћују ионако стабилну сарадњу Кине и Русије. Потпуно апсурдно деловала су упоређивања појединих западних коментатора посете Трампа са историјским доласком Ричарда Никсона у Пекинг 1972. године. Кинеско-амерички односи имају своју динамику, али та динамика зависи и од промене потенцијала моћи и од дешавања у окружењу (безбедносном, спољнополитичком, геополитичком). Од Никсона, још седам америчких председника путовало је у Пекинг, Џорџ Буш Млађи и Барак Обама чак по три пута, а Бил Клинтон се на кинеској турнеји задржао девет дана.Далеко је НиксонИ Трамп је већ једном посетио Кину, 2017. године у првом мандату и тада је било оцена како се ради о историјској посети. Ако треба вршити компарације, онда је то боље чинити са 2017. годином или иницијативама Обаме и Буша. Далеко је Никсон, толико далеко да су ствари неупоредиве.Трамп не може раслабити кинеско-руску хоризонталу уставовљену још пре три деценије зарад успостављања равнотеже снага у међународним односима. САД једноставно немају довољно добру понуду, рекло би се у слободнијој и оштријој интерпретацији да немају никакву понуду ни за Кину, а ни за Русију, а због које би се Пекинг и Москва решили да занемаре своје деценијске везе и окрену приоритетној сарадњи са Вашингтоном.Четврто, САД су у изнудици, пре свега када се ради о даљем технолошком развоју и на њима заснованом економском расту. За технолошки развој нужне су ретке сировине (или чак и не тако ретке сировине, али до којих америчке корпорације једноставно не могу тако лако доћи), које у овом тренутку не поседују у довољној количини.Док се америчка дубока држава бавила ширењем неолибералних парадигми верујући како ће преко тога мењати власти свуда по свету, Кинези, али у одређеној мери и Руси, градили су своје мреже политичких савезништава и економских партнерстава другде по свету, остварујући контролу над ресурсима важним за технолошки развој и економски раст.Пред САД су сада две опције како могу решити новонасталу ситуацију: или договором са Кином и Русијом, или ратом против кинеских и руских савезника како би преотели изворишта сировина и ресурсне потенцијале.Друга опције је превише ризична, а поред тога отворено је и колико САД имају снаге за тако нешто. Прва опција, коју Трамп очигледно разматра, подразумева склапање чврстих и дугорочних споразума са Кинезима и Русима, која укључују и велике америчке уступке.Велики уступци ВашингтонаИ ту се појављује питање: шта могу бити уступци? Или још тачније: шта могу бити почетни уступци којима ће САД показати да желе повратити поверење Кине и Русије и да стратешки договори неће зависити од унутрашњих промена председника или већине у Конгресу?Из изјава Си Ђинпинга очигледно је да за повратак поверења кључну тему представља Тајван.Овде нема потребе цитирати поуздане изворе, наводно или стварно поуздане, или контекстуализовати било какве вести, довољно је цитирати.Председник Кине апострофирао је да су „независност Тајвана и мир у Тајванском мореузу - неспојиви“, као и да би Кина и Тајван, „ако се погрешно реши могле да дођу у конфликт или чак да се сукобе, гурајући цео однос Кине и САД у веома опасну ситуацију“.Још раније, после чувеног састанка у Енкориџу, нешто слично могло се уочити у изјавама руских завничника: за стратешку стабилност неопходно је решити питање Украјине!Кирил Димитријев је, одговарајући на објаве и изјаве које су стизале из САД претходних месеци неколико пута подвлачио значај „духа Енкориџа“. Опет, када је реч о Кини и Русији, поред тога што је све јасно када се говори о уређењу мултиполарног поретка, све је такође јасно и када се говори о могућности њихових договора са САД и успостављања стратешке стабилности у глобалним оквирима за наредне деценије.Пут до договора води преко Тајвана и Украјине. То јесте, преко отклањања претњи које су настале вишедеценијским радом управо САД у ранијим историјским етапама. Трамп је то сазнао из прве руке, а да ли ће и како покушати да ову ствар реши показаће догађаји у другој половини његовог мандата.У великој мери, евентуално решавање наведених питања и чињење уступака према Кини и Русији зависиће и од догађаја на унутрашњој политичкој сцени. Јер, ту ће се Трамп суочити са бројним опструкцијама, пласирање лажних вести је најбезазленија међу њима.Кинески председник, спомињући Тукидидову замку јесте подвукао пред Трампом како Пекинг и Вашингтон добијају кроз сарадњу, а губе кроз конфронтацију, али је непосредно након разговора са Путином упозорио како се свет „суочава са ризиком од повратка закона џунгле“. Углавном, лопта је у америчком дворишту. Од Вашингтона зависи хоће ли се коначно утврђивање принципа функционисања мултиполарног поретка одиграти кроз кооперацију или кроз конфронтацију.Погледајте и:
кина
сад
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, емисија „пророк“, кина, сад, русија, владимир путин, доналд трамп, си ђинпинг, коментари и аналитика
свет, свет – политика, емисија „пророк“, кина, сад, русија, владимир путин, доналд трамп, си ђинпинг, коментари и аналитика
Спрема ли Америка два кључна уступка према Русији и Кини – за мирне деценије у свету /видео/
19:31 14.06.2026 (Освежено: 19:40 14.06.2026) Напослетку, Доналд Трамп морао је демантовати вест, пласирану из наводно поузданих извора, како му је Си Ђинпинг током билатералног разговора рекао да ће „Владимир Путин зажалити“ због Украјине.
Вест, сама по себи, делује као обична подметачина пласирана на дан посете председника Русије Пекингу. Наивно је и помислити да једна подметнута информација може утицати на руско-кинеске релације, тако да је о њеном садржају беспредметно полемисати.
Ипак, колико год је ово све било усмерено на ремећење посете Путина, било је усмерено и против самог Трампа. Јер, ако се одмах после поверљивих разговора у јавност износе осетљиви детаљи, питање је колико амерички председник може бити поуздан партнер? Отуда и експресно демантовање са Трампове стране.
Мајски сусрети у Пекингу, најпре у формату Кина-САД, а затим и Кина-Русија представљају важан покушај за успостављање стратешке стабилности и осигуравање какве-такве глобалне безбедности. Они су најбоља потврда да већ живимо у мултиполарном поретку, као и да наведене три велике силе имају кључну улогу у дефинисању нових правила игре. И то је од огромног значаја, како за ове велике силе, тако и за свет у целини.
У том контексту, треба пратити изјаве Сија и Путина након њиховог разговора. Кинески председник истакао је да „односи Москве и Пекинга доносе хаотичном свету предвидивост и стабилност“ и додао да Кина и Русија треба да изграде праведнији систем глобалног руковођења.
Путин је апострофирао да Русија заједно са Кином „брани културну и цивилизацијску разноликост и поштовање сувереног развоја држава и тежи изградњи праведнијег и демократичнијег светског поретка“.
Дакле, што се тиче Кине и Русије, када се говори о уређењу мултиполарног поретка ствари су потпуно јасне. Међутим, уочљив је проблем у позицији САД, упркос Трамповом покушају да се у овај процес укључи и у њему активно учествује (отуда и разговори са Путином на Аљасци).
(Не)поверење према Америци
Прво, неповерење према САД у незападном делу света, па тако и у Пекингу и у Москви, дубоко је укорењено. У протеклим деценијама било је много договора које САД нису испуниле, много обећања које су прекршиле, исувише једностраних потеза које су Кина и Русија доживљавале као директне претње.
Друго, након дешавања у првој половини другог мандата, како у домаћој арени тако и на међународном плану, Трампов рејтинг добрано је пољуљан и крајње је неизвесно шта се може десити на новембарским изборима за Конгрес. Из тог разлога, договори са Трампом могу представљати „мртво слово на папиру“. Односно, док Си и Путин размишљају како уређивати међународни поредак у наредним годинама и последично – деценијама, Трамп је фокусиран на предстојећих неколико месеци, што доприноси неразумевању и размимоилажењу у разговорима са Пекингом и Москвом.
Треће, неразумевања и размимоилажења са САД додатно учвршћују ионако стабилну сарадњу Кине и Русије. Потпуно апсурдно деловала су упоређивања појединих западних коментатора посете Трампа са историјским доласком Ричарда Никсона у Пекинг 1972. године. Кинеско-амерички односи имају своју динамику, али та динамика зависи и од промене потенцијала моћи и од дешавања у окружењу (безбедносном, спољнополитичком, геополитичком). Од Никсона, још седам америчких председника путовало је у Пекинг, Џорџ Буш Млађи и Барак Обама чак по три пута, а Бил Клинтон се на кинеској турнеји задржао девет дана.
И Трамп је већ једном посетио Кину, 2017. године у првом мандату и тада је било оцена како се ради о историјској посети. Ако треба вршити компарације, онда је то боље чинити са 2017. годином или иницијативама Обаме и Буша. Далеко је Никсон, толико далеко да су ствари неупоредиве.
Трамп не може раслабити кинеско-руску хоризонталу уставовљену још пре три деценије зарад успостављања равнотеже снага у међународним односима. САД једноставно немају довољно добру понуду, рекло би се у слободнијој и оштријој интерпретацији да немају никакву понуду ни за Кину, а ни за Русију, а због које би се Пекинг и Москва решили да занемаре своје деценијске везе и окрену приоритетној сарадњи са Вашингтоном.
Четврто, САД су у изнудици, пре свега када се ради о даљем технолошком развоју и на њима заснованом економском расту. За технолошки развој нужне су ретке сировине (или чак и не тако ретке сировине, али до којих америчке корпорације једноставно не могу тако лако доћи), које у овом тренутку не поседују у довољној количини.
Док се америчка дубока држава бавила ширењем неолибералних парадигми верујући како ће преко тога мењати власти свуда по свету, Кинези, али у одређеној мери и Руси, градили су своје мреже политичких савезништава и економских партнерстава другде по свету, остварујући контролу над ресурсима важним за технолошки развој и економски раст.
Пред САД су сада две опције како могу решити новонасталу ситуацију: или договором са Кином и Русијом, или ратом против кинеских и руских савезника како би преотели изворишта сировина и ресурсне потенцијале.
Друга опције је превише ризична, а поред тога отворено је и колико САД имају снаге за тако нешто. Прва опција, коју Трамп очигледно разматра, подразумева склапање чврстих и дугорочних споразума са Кинезима и Русима, која укључују и велике америчке уступке.
Велики уступци Вашингтона
И ту се појављује питање: шта могу бити уступци? Или још тачније: шта могу бити почетни уступци којима ће САД показати да желе повратити поверење Кине и Русије и да стратешки договори неће зависити од унутрашњих промена председника или већине у Конгресу?
Из изјава Си Ђинпинга очигледно је да за повратак поверења кључну тему представља Тајван.
Овде нема потребе цитирати поуздане изворе, наводно или стварно поуздане, или контекстуализовати било какве вести, довољно је цитирати.
Председник Кине апострофирао је да су „независност Тајвана и мир у Тајванском мореузу - неспојиви“, као и да би Кина и Тајван, „ако се погрешно реши могле да дођу у конфликт или чак да се сукобе, гурајући цео однос Кине и САД у веома опасну ситуацију“.
Још раније, после чувеног састанка у Енкориџу, нешто слично могло се уочити у изјавама руских завничника: за стратешку стабилност неопходно је решити питање Украјине!
Кирил Димитријев је, одговарајући на објаве и изјаве које су стизале из САД претходних месеци неколико пута подвлачио значај „духа Енкориџа“. Опет, када је реч о Кини и Русији, поред тога што је све јасно када се говори о уређењу мултиполарног поретка, све је такође јасно и када се говори о могућности њихових договора са САД и успостављања стратешке стабилности у глобалним оквирима за наредне деценије.
Пут до договора води преко Тајвана и Украјине. То јесте, преко отклањања претњи које су настале вишедеценијским радом управо САД у ранијим историјским етапама. Трамп је то сазнао из прве руке, а да ли ће и како покушати да ову ствар реши показаће догађаји у другој половини његовог мандата.
У великој мери, евентуално решавање наведених питања и чињење уступака према Кини и Русији зависиће и од догађаја на унутрашњој политичкој сцени. Јер, ту ће се Трамп суочити са бројним опструкцијама, пласирање лажних вести је најбезазленија међу њима.
Кинески председник, спомињући Тукидидову замку јесте подвукао пред Трампом како Пекинг и Вашингтон добијају кроз сарадњу, а губе кроз конфронтацију, али је непосредно након разговора са Путином упозорио како се свет „суочава са ризиком од повратка закона џунгле“. Углавном, лопта је у америчком дворишту. Од Вашингтона зависи хоће ли се коначно утврђивање принципа функционисања мултиполарног поретка одиграти кроз кооперацију или кроз конфронтацију.
