Огромна промена у укупном светском поретку: Мир између Америке и Ирана смета само – Израелу
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Иран и Америка
Пратите нас
Мир између Америке и Ирана постигнут је захваљујући обостраној жељи за прекидом непријатељства, Америка је више попустила, трајни мир ће зависити од наредних потеза Израела, најтеже ће бити остварити прекид сукоба у Либану, а најважније тачке мира су отварање Ормуза и нормализација енергетских токова на глобалном нивоу.
Овако политиколог и аналитичар Александар Павић коментарише потписивање Меморандума о разумевању Сједињених Америчких Држава и Ирана за окончање рата који су потписали председници ових двеју држава.
Њиме се предвиђа трајни прекид непријатељстава, отварање Ормуза, постепено укидање санкција Техерану и потврду Ирана да неће развијати нуклеарно оружје.
Ко је коначно попустио?
Павић верује да је Америка засигурно попустила више од Ирана, што је чак и сам Трамп врло отворено рекао на заседању Г7.
Трамп је рекао да су стратешке резерве нафте на недопустиво ниском нивоу и да би за четири месеца практично нестале, и то не само у Америци. То би био огроман проблем, енергетски шок, као и ценовни шок за читаву светску економију, што би Трампу уништило шансе на изборима у новембру месецу, тако да је, на првом месту, ово сигурно попуштање Америке, каже Павић за Спутњик.
Овде постоји и друга компонента, додаје он, која се могла запазити у обраћању иранског председника Пезешкијана, који је дан-два пре потписивања меморандума јавно дао до знања да по овом питању постоје неслагања унутар самог Ирана. Пезешкијан је изјавио да Иран мора искористити ову прилику да постигне мир, ставивиши јасно до знања да постоји и она друга, тврда струја у Ирану, која је против споразума.
Унутар Ирана је ипак победила струја која је за компромис и која није хтела даље да ратује. Постоји и та компонента, али ипак, на првом месту, највише је зависило од става Сједињених Америчких Држава и од Трампове позиције, од чињенице да долазе избори у Америци и да постоји потенцијално неиздржива ситуација на економском плану.
Колико ће трајни мир заиста трајати?
Колико ће одредбе меморандума потрајати и да ли ће „трајни мир“ заиста заживети понајвише зависи од израелског премијера Нетанјахуа који ту представља главни фактор, тврди Павић. По његовом мишљењу, и Иран и САД желе да овај договорени мир опстане, да је то у интересу и једних и других, али да то уједно није у интересу тврде струје у Израелу, поготово Нетанјахуа, кога на јесен чекају избори.
Ако ствари остану на овоме, дакле на Меморандуму о разумевању, Нетанјаху нема са чим да изађе пред бираче. Није остварио ниједан прокламовани циљ – нити је дошло до промене режима у Ирану, нити је завршио посао у Либану, нити је уништио Хезболах, а још ће Ирану одмрзнути средства, 300 милијарди евра за обнову. Имајући то у виду, Нетанјахуу не прети само политичка пензија, већ и политичка срамота.
Велико је питање да ли ће Израел дозволити да се мир учврсти, поготово када је реч о Либану. Безалел Смотрич и Бен-Гвир, од којих зависи Нетанјахуова коалиција, рекли су да не сме бити повлачења из Либана, а израелска војска уопште не намерава да напусти безбедносни појас који је успоставила у Либану. Управо на томе Иран и инсистира, што би даље могло да закомпликује и отежа опстанак мира.
Коме смета мир?
Када је реч о трећим странама, Павић види Израел као једну од оних страна којима би овај мир сметао. Чак и Европској унији мир такође одговара, будући да су ушли у огромне проблеме са енергентима, још веће од оних које имају Американци. Њима одговара све што ће стабилизовати цене енергената, а ту није реч само о нафти и гасу, већ и о другим сировинама важним за индустрију.
Мир најмање одговара Нетанјахуу и тврдој струји у Израелу, а после њих, условно речено, тврдој струји у Ирану, пре свега Иранској револуционарној гарди. Међутим, чак и они у овоме виде многе користи — значајна новчана средства ће ући у Иран и имаће прилику да обнове индустрију и војску. Тако да, од трећих актера, ово најмање одговара Израелу и тврдој струји у Израелу.
Главне тачке мира
Од свих прокламованих тачака овог мировног споразума, Павић верује да ће се најтеже остварити прекид сукоба у Либану и поштовање територијалног интегритета Либана, док су најважније одредбе отварање Ормуског мореуза и нормализација енергетских токова на глобалном нивоу, што је најважније за највећи део светске популације. Наравно, додаје он, ово је изузетно важно и за успостављање мира у читавом региону, поготово на Блиском истоку.
Што се тиче светске економије, најважније је да ће поново кренути нормални токови нафте, мада то неће ићи тако брзо како многи мисле, али ће смирити тржиште у сваком случају. Ово да се Иран обавезује да неће куповати нити поседовати нуклеарно оружје имали смо и раније. Ту су чак гаранције магловитије него што су биле раније, тако да ту нема неке суштинске промене, осим што је Иран поново изјавио да неће поседовати нуклеарно оружје.
Енергетски токови и успостављање мира су две најважније ствари, али не треба заборавити ни то да овај мир доноси и моралну победу за Иран, подвлачи наш саговорник. Ирану се овим договором одмрзавају средства и постепено укидају санкције, а за земљу која је већ скоро педесет година под неком врстом санкција, то представља револуционарну промену.
На крају, битно је и то што ће све ово морати да потврди Савет безбедности УН. То ће практично представљати велику промену у новом светском поретку, то ће бити огромна промена у односу светских снага, која ће бити легализована и легитимисана кроз Савет безбедности – уколико уопште заиста дођемо до те фазе.
Павић поново наглашава да постоји бар један актер коме није у интересу да се овај мир учврсти и објашњава да још много тога може да се деси у погледу диверзија из саме америчке дубоке државе, којој сигурно не одговара да Трамп буде у бољој економској позицију за предстојеће изборе. Из свих ових разлога, сматра он, не смемо мислити да је посао сада завршен.
Када је реч о трећим странама које су прижељкивале овакву врсту договора и помагале у постизању мира, наш саговорник истиче огромну улогу коју је Пакистан одиграо. Пакистан и Катар су као посредници урадили огроман посао, али Пакистан то не би могао да уради без велике подршке Кине. Са друге стране, Иран је имао сталну подршку не само Кине, него и Русије и то су земље најзаслужније за исход какав смо, бар за сада, добили, закључује Павић.
Погледајте и:
