Лордан Зафрановић о свом новом филму: Истина о Јасеновцу мора да се каже – неки је неће прихватити!
20:17 01.07.2026 (Освежено: 21:16 01.07.2026)
Пратите нас
Ексклузивно
Бивши немачки канцелар Вили Брант направио је велики, светски гест када је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај. Једино тако нешто има снагу. Док неко не клекне у Јасеновцу, на оном страшном месту где је убијено толико невиних људи, Јасеновац неће добити свој епилог. И даље ће бити место оптужби, мржње и подела, каже редитељ Лордан Зафрановић.
Прослављени редитељ се од ране младости бави темом зла – како оно настаје, како се развија и како се остварује, посебно оног зла које су починили Хрвати – усташе, људи поникли из његовог народа. Зафрановић својим делима опомиње: будимо људи, суочимо се прво са сопственим гресима и учинимо све што је до нас да се такви злочини више никада не понове. О свом последњем филму „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“, који ће отворити ФЕСТ у октобру 2026. године, говори за Спутњик у емисији Марине Рајевић Савић – „Док анђели спавају“.
Крв је сада на туђим рукама
Сва духовност приказана на филму произашла је из веровања да су страдалници заправо свеци. То је, објашњава аутор, веома одговорно и веома важно када је у питању оваква тема, јер уметник нема посла само са овоземаљским, него и са оним што је изнад тога. Из тог разлога, објашњава Зафрановић, његово ново остварење траје четири сата. Развој ликова захтевао је да они буду испраћени до краја, да до краја буду осветљени.
Овде гледамо људе који су у почетку обични, међутим, чим им се отворила могућност да чине зло, они крећу. То се поготово дешава ако зло није санкционисано, ако га подржавају расни закони. Када постоје такви закони, отвара се простор невиђеног терора. Тада се зло које носимо у себи почиње окупљати у групе, па у војске, па у читаве покрете. И онда креће. Креће масовно. И настају огромне трагедије.
У његовим филмовима људи постају гори од звери, а чине таква непочинства да их се и ђаво застиди. Он прича о свом личном искуству, одласку у Јасеновац и преображењу које је тамо доживео.
Одлазак у Јасеновац био је понижавајући за мене као људско биће. Седам или осам дана стидео сам се што припадам врсти људи која је то направила. Једноставно, ми то нисмо знали. У школи смо можда нешто чули, али врло, врло површно. Када смо се враћали комбијем, неко је почео – не знам да ли ја или неко други – да пева неке арије из опера, свом снагом. Још се сећам возача који је певао тако да је изгледало као да ће му пући шофершајбна. Певали смо Вердија, Пучинија свом снагом, само да бисмо избацили из себе тај ужас који смо доживели у тих сат времена, прича Зафрановић за Спутњик.
Сматрао је да се та истина мора рећи, без обзира на то колико боли. Земље у којима је живео – Француска, Чешка, наравно Хрватска – нису спремне да прихвате истину о себи, која је историјски прилично ружна, каже он.
А да не говорим о нацизму на извору, то је Немачка, након чега је дошао до периферије која се звала НДХ. То је моја Далмација, то је моја земља. Хтео сам да се и сам од тога очистим, да кажем: нисам и ја то. То сам мислио да урадим преко филма, јер је то једини алат који познајем, и онда сам ту крваву усташку кошуљу покушао да скинем са себе. Можда сам успео, а можда и нисам, видећемо. Ово је мој мали прилог да се то очисти. Док то друштво којем сам ја припадао, у којем сам се родио, схвати да ја то радим из велике љубави према том простору, према Хрватској, да ја то радим из велике љубави да се то никада више не понови, да се то очисти, да затражимо опрост, и колективни и појединачан, до тада неће бити мира. Не мислим само на мир у региону, већ и на мир унутар Хрватске.
Каже да не зна какве ће бити реакције на филм, али да има осећај да га Европа неће примити са великом симпатијом. Међутим, ту је читав свет ван Старог континента, тако да ту, каже, неће бити проблема.
Ништа више неће бити исто
Филм је, каже Зафрановић, постао и једна врста забаве. Постоје филмови који причају причице, праве криминалистичку причу, праве хумор, нешто за забаву, нешто за разбригу, али ипак постоји и друга врста филма – медиј који може да открије одређене тајне, оне најскривеније. Ту се речима стварају ратови и ствара се нешто што човека разори изнутра.
Чим се каже Јасеновац, свако већ носи одређену асоцијацију. Ако пођемо од тог основа, да смо некако апсолвирали ту чињеничну основу, онда на њој можемо да изградимо неку причу и да се подигнемо у сфере размишљања о унутрашњем стању тих јунака које пратимо.
У свом филму „Златни рез 42“, Зафрановић каже да првенствено прати негативне јунаке, јер је мистерија зла нешто где човек мора поћи сам од себе. Аутор верује да сви људи у свом генетском коду носе и то зло, да су тако створени. У себи сабирају и љубав и мржњу и завист и љубомору, поседују све елементе и добра и зла. Један од коментара након гледања „Златног реза“, а који је дошао од редитељеве сараднице, био је тај да после гледања овог филма код нас, али и у свету, ништа више неће бити исто у светској кинематографији.
Ја припадам једној провинцији италијанске културе, јер то је Далмација, а овде сам дошао у културу православља. Учинило ми се у једном моменту да ми је православље много ближе од католичанства. Тако сам почео то да истражујем. Спријатељио сам се са патријархом Порфиријем још у Загребу, а касније и са владиком Ћулибрком. Некако сам осећао да се разумемо и да ми је то блиско. Почео сам да истражујем ту духовност. Ја намерно избегавам да употребим реч Бог или Божије, зато што је то реч које човек мора да се боји, али мислим да је овај филм кренуо ка томе, посебно у неколико сцена, да та чуда која се иначе дешавају код светаца и светих људи, да су реална ствар. Она су ушла у народ, ушла су у све поре душе.
Лордан Зафрановић и аутор емисије ,,Док анђели спавају" Марина Рајевић Савић
© Sputnik
Четири сата филма
Многи су скретали пажњу Зафрановићу да ће се филм који траје четири сата тешко гледати, да ће га мањи број људи гледати, да многи неће имати стрпљења да га испрате до краја, међутим, он није желео да „касапи“ своје остварење. Многи који су га до сада погледали, уроњени у његове страхоте и болну истину, истакли су да је прошао „за трен“, те да би био грех кратити га.
Рецимо, патријарх Порфирије је гледао филм три пута и сва три пута је, чим се пројекција завршила, рекао: „Прошло ми је као сат и по.“ Одмах је то говорио, јер су продуцент и дистрибутери сматрали да филм треба скратити. Њихов проблем није био у ритму, у уметничким вредностима или у било чему сличном. Проблем је био искључиво у трајању, јер филм нису могли лако да уклопе у биоскопски репертоар.
Зафрановићев колега, прослављени редитељ Емир Кустурица, рекао је да је „Златни рез“ сублимација Лордановог целокупног опуса, да никад није гледао нешто слично, те да не постоји сцена коју би могао избацити, као и то да је својим остварењем на највеличанственији начин одао заслужену пошту српском народу, на начин на који то нико пре њега није урадио.
За филм, спремни!
Чим је заврпио снимање „Златног реза“, Зафрановић је почео да размишља о новом подухвату. Како каже, на тапету су „Царев штитоноша“ и „Черупање анђела“, међутим, прича о Козари још није испричана. Редитељ каже да би волео да се она исприча у Хрватској јер је филм правио, између осталог, и за тамошњу поблику. Међутим, сумња да ће наићи на добродошлицу.
Скептичан сам, с обзиром на масовно подизање руку у знак усташког поздрава „за дом спремни“. То је ван памети да се поздравља са знаком под којим је толико људи убијено и то на зверске и неописиве начине. Једноставно не могу веровати да моји људи дижу руке уз тај поздрав, и то масовно. То значи да је рађено на тој мржњи, да неко замагљује истину и да уче нове генерације да се мржња још више појача. У таквој атмосфери све делује као да је спремно за нови сукоб. Рат деведесетих, по мом мишљењу, још није завршен. Све је напето, наоружава се, и само се тражи повод да се поново крене у нову трагедију.
Супротно његовим жељама, Зафрановић сумња да ће се филм чак и игнорисати. Могли би да га схвате као неку врсту српске пропаганде, међутим, каже, он ту ништа не може. Филм је истинит, не само по ономе шта приказује и јер је заснован на документованим чињеницама, већ и зато што је рађен по ауторовој личној намери.
Ако га буду ценили и разумели као крик против зла – биће добро. Ако га игноришу – не знам како ће се то даље одразити, ни на филм, ни на ову нашу регију, закључује Зафрановић.
Погледајте и:
