00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
ВЕСТИ
Како је у Америци поништен 90 година стар правни преседан који је кротио вољу председника?
19:00
27 мин
НОВИ СПУТЊИК ПОРЕДАК
Тајно друштво Питера Тила и први билионер на свету
20:00
60 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920
Мундијал 2026
Светско првенство у фудбалу 2026. године одржава се у САД, Канади и Мексику, и на њему учествује 48 репрезентација. Сва дешавања са највећег фудбалског такмичења пратите уз Спутњик спорт.

Немачка је изгубила више од утакмице

© AP Photo / Allen G. BreedРепрезентација Немачке
Репрезентација Немачке - Sputnik Србија, 1920, 01.07.2026
Пратите нас
Немачки фудбал је деценијама био синоним за стабилност, систем и победнички менталитет. Чак и када није располагао најталентованијом генерацијом, успевао је да стигне далеко захваљујући дисциплини, тактичкој зрелости и способности да најбољи фудбал покаже онда када је то најпотребније.
Управо зато је елиминација од Парагваја после пенала у шеснаестини финала Светског првенства много више од једног спортског пораза. Она представља симболичан тренутак у ком је постало јасно да је криза немачког фудбала много дубља него што су резултати последњих година већ показивали.
Још од освајања титуле светског шампиона 2014. године у Бразилу, Немачка постепено губи оно по чему је била препознатљива. Испадање у групној фази у Русији 2018. године сматрано је несрећним сплетом околности. Четири године касније уследио је готово идентичан сценарио у Катару, а многи су веровали да ће смена генерација и долазак Јулијана Нагелсмана означити нови почетак.
Уместо тога, стигао је још тежи ударац – елиминација од Парагваја већ у првој нокаут рунди.
Меч је у себи имао готово све што једна велика спортска драма може да понуди. Немачка је доминирала у поседу, стварала прилике, али поново није успевала да их претвори у голове.
Парагвај је, са друге стране, стрпљиво чекао своју шансу, одбијао налете фаворита и показивао управо оно што је некада било заштитни знак Немачке – дисциплину, пожртвовање и веру да се свака утакмица може добити ако се одигра до крајњих граница физичких и психолошких могућности.
Најконтроверзнији тренутак догодио се када је Џонатан Та после прекида главом затресао мрежу и већ почео да слави погодак који је могао да одведе Немачку у осмину финала. После вишеминутне провере ВАР је интервенисао и гол је поништен због наводног прекршаја над голманом.
Одлука је одмах изазвала жестоке реакције.
Тијери Анри није крио незадовољство.
„То је лоша одлука. Апсолутно невероватна одлука. Та је чисто добио ваздушни дуел, први стигао до лопте и послао је у мрежу. За мене је то потпуно регуларан погодак. Ако ће се сваки минималан контакт са голманом кажњавати на овакав начин, онда дефанзивци више не треба ни да покушавају да играју главом у казненом простору. ВАР је уведен да исправља јасне судијске грешке, а не да тражи разлоге за поништавање исправних голова. Немачка има право да се осећа покраденом.“
Слично је реаговао и Томас Милер, који је после утакмице поручио да више не зна шта ВАР уопште покушава да пронађе у оваквим ситуацијама.
„Голман је вероватно најсрећнији човек на терену. Тах је фантастично напао лопту, добио дуел и постигао гол. То је фудбал. Не могу да прихватим да неко у соби неколико стотина метара далеко избрише тренутак за који је играч радио читав живот. Осећамо се преварено.“
Међутим, управо је тај детаљ створио занимљиву поделу у немачкој јавности.
Један део навијача и аналитичара сматра да је судијска одлука директно одлучила победника, док други упозоравају да би позивање на ВАР представљало само још један покушај да се сакрије далеко озбиљнији проблем. Јер, ако је Немачка заиста један од главних фаворита за титулу, онда не би смела да зависи од једног спорног гола против Парагваја.
Управо је то била главна порука Лотара Матеуса.
„Ово је апсолутна срамота. Испали смо са Светског првенства после пенала против Парагваја – Парагваја! То је репрезентација коју смо морали да победимо током деведесет минута. Видели смо подбачај на свим деловима терена, погрешну тактику, безидејност, недостатак интензитета и недостатак лидера. Имамо таленат, али немамо карактер, дисциплину и глад за победом. То је неприхватљиво.“
Немачка је, ипак, добила нову прилику. После продужетака уследили су пенали.
И баш та серија једанаестераца постала је можда најбољи приказ свега што се дешава унутар немачке репрезентације.
Након што је Мануел Нојер одбранио ударац Фабијана Балбуене и вратио Немачку у живот, Џошуа Кимих је тражио играча који ће извести следећи пенал. Према бројним наводима из немачких медија, прво се два пута обратио Леону Горецки, једном од најискуснијих играча у екипи и фудбалеру који је током каријере изводио пенале.
Горецка је оба пута одбио.
После тога Кимих је покушао да пронађе другог извођача. Одговорност нису прихватили ни Валдемар Антон, Натанијел Браун и Малик Тијао.
На крају је лопту узео Џонатан Та.
Штопер.
Играч који никада у професионалној каријери није извео пенал.
Његов ударац завршио је преко гола, а Парагвај је потом био сигуран и послао четвороструког светског шампиона кући.
На друштвеним мрежама критике су у првом тренутку биле усмерене према Тау, али се веома брзо тон расправе променио. Све више новинара, аналитичара и бивших играча указивало је да највећи терет не би требало да носи човек који је прихватио одговорност, већ они који су одлучили да је избегну.
Флоријан Плетенберг био је међу најгласнијима.
„Џонатан Та је херој. Поносан сам на њега, не само због ове утакмице. Имао је храбрости да изведе пенал када је било најтеже. Стидим се свих који га сада вређају. Подршка мора да иде човеку који је имао петљу да преузме одговорност.“
И сам Та после меча није тражио оправдања.
„Искрено, осећао сам се добро. Нисам био претерано нервозан, иако сам мислио да ћу бити. Нисам добро шутирао. Следећи пут бих поново узео лопту. Верујем да је важно преузети одговорност у тешким тренуцима. То је било нешто што сам себи обећао пре почетка овог турнира.“
Те речи добиле су посебну тежину након што су се појавиле информације о томе да су искуснији саиграчи два или чак више пута одбили да шутирају.
Бастијан Швајнштајгер сматра да се Та никако не сме претворити у главног кривца.
„Пенале изводе храбри, а не кукавице. Он је имао храбрости да иступи када су други одлучили да се сакрију. Не могу да престанем да размишљам о поништеном голу. Верујем да га та ситуација није напуштала до тренутка када је пришао белој тачки. Фудбал је подједнако психолошка колико и техничка игра.“
Управо је та реч – одговорност – постала најчешће помињана после елиминације Немачке.
Јер, репрезентација која је деценијама била позната по томе да увек има играча који ће преузети највећи терет у најтежем тренутку, сада је оставила утисак екипе у којој су најискуснији оклевали, док је штопер без иједног изведеног пенала у каријери морао да стане испред целе нације.
Можда је управо та сцена најбоље објаснила зашто је Немачка поново остала далеко од самог врха светског фудбала.
Али, колико год да су поништени гол, промашени пенал и одбијање појединих играча да преузму одговорност били важни детаљи, они сами по себи не објашњавају зашто је једна од најуспешнијих фудбалских нација света већ трећи узастопни Мундијал завршила далеко пре него што је очекивала.
Прави разлози много су дубљи и воде до питања које у Немачкој све чешће постављају тренери, бивши репрезентативци и аналитичари – да ли је немачки фудбал, у потрази за модерношћу, изгубио сопствени идентитет?

Криза није почела са Нагелсманом

Ако се елиминација од Парагваја посматра искључиво кроз призму промашеног пенала Џонатана Таа или поништеног гола после интервенције ВАР-а, онда се превиђа суштина проблема. Немачка није испала са Светског првенства због једне судијске одлуке нити због једног лоше изведеног једанаестерца. Она је елиминисана јер већ више од десет година систематски губи оно што је некада представљало њен највећи адут.
После сваког великог неуспеха немачки фудбал је тражио новог кривца. После Русије 2018. године највећи терет пао је на Јоакима Лева. После Катара смењен је Ханси Флик. Данас је највећи притисак на Јулијану Нагелсману.
Међутим, све је више оних који упозоравају да је погрешно веровати како ће смена селектора сама по себи решити проблем.
Бивши голман Јенс Леман критиковао је Нагелсмана оценивши да је „први селектор Немачке у последњих тридесет или четрдесет година који никада није играо професионални фудбал, као ни већина чланова његовог стручног штаба“. Иако је та оцена изазвала бројне полемике, она је отворила далеко важније питање – да ли је заиста проблем у човеку на клупи или је читав систем производње играча скренуо са пута?
Статистика не иде у прилог онима који верују да је довољно сменити селектора. Три различита тренера, са три различите идеје, три различита начина рада и три различите генерације играча нису успела да Немачку одведу ни до осмине финала Светског првенства.
То више није случајност. То је образац.
Управо зато је после пораза од Парагваја све више стручњака почело да говори не о Нагелсману, већ о читавој филозофији развоја немачког фудбала.
Последњих петнаестак година Немачка је готово религиозно прихватила идеју да је техничка супериорност кључ сваког успеха. После тријумфа Барселоне Пепа Гвардиоле и доминације шпанске репрезентације, готово читав европски фудбал почео је да копира исти модел игре – посед лопте, кратка додавања, непрекидно кретање и стрпљиво грађење напада.
Немачка је тај процес одвела корак даље.
Уместо да задржи равнотежу између своје традиционалне физичке снаге и нових техничких захтева, постепено је почела да потискује све оно што ју је деценијама чинило једном од најнеугоднијих репрезентација света.
Једна од најозбиљнијих критика односи се управо на омладински систем. Уместо да развијају комплетне фудбалере, академије су годинама производиле играче изузетне технике и игре у малом простору, али све ређе играче који доминирају у ваздуху, добијају дуеле, освајају друге лопте и физички намећу ритам противнику.
Немачка је, како истичу многи аналитичари, упала у замку јурења крајности.
Најпре је готово догматски инсистирала на кратким додавањима и комбинационој игри, да би потом нагло почела да тражи све више дриблера способних да сами решавају ситуације један на један.
Међутим, ни једна ни друга крајност нису донеле решење. Највећи проблем није ни у додавању ни у дриблингу. Проблем је што је физичка компонента фудбала годинама потискивана на маргину. Игра главом, агресивност у дуелима, освајање других лопти, продори кроз средину, вертикална игра и присуство у казненом простору више нису били приоритети у развоју младих играча.
Последице су данас више него очигледне. Немачка производи изузетно школоване фудбалере, али све мање играче који умеју да разбију компактну одбрану.
То се најбоље видело управо против Парагваја.
Током већег дела сусрета Немачка је кружила око противничког шеснаестерца, размењивала велики број додавања и тражила простор који једноставно није постојао. Када се суочила са дубоким дефанзивним блоком, екипа Јулијана Нагелсмана деловала је готово беспомоћно. Тек у другом полувремену, када су почели да стижу центаршутеви и директнији напади, Парагвај је први пут озбиљније био уздрман.
Многи су се зато после меча запитали због чега Немачка није од самог почетка играла на такав начин.
Одговор, према мишљењу бројних стручњака, лежи у чињеници да више нема играче за такав стил.
Некада су немачки нападачи били страх и трепет сваке одбране.
Оливер Бирхоф.
Јирген Клинсман.
Мирослав Клозе.
То су били фудбалери који су живели од центаршутева, ваздушних дуела и игре у казненом простору.
Данас Немачка таквог играча нема.
Чак и Ник Волтемаде, висок готово два метра, ретко представља озбиљну претњу главом, што многи виде као најбољи доказ да је игра главом годинама потискивана као вештина која више није пресудна.
Исти проблем постоји и на боковима. Некада су немачки бекови и крила били препознатљиви по квалитетним центаршутевима. Данас све ређе нападају основну линију, делом зато што у казненом простору више немају играча коме могу да упуте употребљиву лопту.
Тако се ствара зачарани круг. Нема центарфора јер нема центаршутева. Нема центаршутева јер нема центарфора. Истовремено, из система постепено нестају и везни играчи који уживају у физичким дуелима.
Као примери се све чешће помињу Николаи Ремберг, Ерик Мартел или Антон Штах – играчи који се истичу снагом, агресивношћу и освајањем лопте, али који годинама остају у другом плану јер се не уклапају у профил „лепог“ везисте способног да непрекидно комбинује кратким додавањима.
Последица је средина терена која технички изгледа одлично, али све теже намеће физичку доминацију.
Због тога многи сматрају да је Немачка, трагајући за модерним фудбалом, изгубила управо оно што ју је некада чинило посебном.
Најуспешније немачке генерације никада нису биле састављене само од техничара.
Светски шампиони из 1990. и 2014. године, као и европски прваци из 1996, били су спој технике, снаге, дисциплине, карактера и тактичке флексибилности.
Данашња репрезентација има врхунске техничаре. Оно што јој недостаје јесу играчи који ће у прљавој, физички захтевној утакмици добити сваки дуел, покупити сваку другу лопту и натерати противника да се брани под константним притиском.
Управо због тога све је више оних који сматрају да елиминација од Парагваја није пораз једне генерације. То је пораз читаве филозофије која је годинама стварана у уверењу да се савремени фудбал може освојити искључиво техником и поседом лопте.

Од генерације светских шампиона до кризе идентитета

Колико год анализа тактике, омладинског система и филозофије игре била важна, елиминација од Парагваја открила је још један проблем који је годинама био једна од највећих врлина немачког фудбала – менталитет.
Готово да није било великог турнира на ком Немачка није добила бар једну утакмицу искључиво захваљујући снази карактера. Генерације Франца Бекенбауера, Лотара Матеуса, Оливера Кана, Михаела Балакa, Мирослава Клозеа или Бастијана Швајнштајгера изградиле су репутацију репрезентације која никада не одустаје и која у најважнијим тренуцима уме да пронађе решење.
После пораза од Парагваја, међутим, управо је недостатак тог победничког менталитета постао главна тема у немачкој јавности.
Најоштрији је био Лотар Матеус.
„Ово није Немачка коју познајем, нити Немачка за коју сам ја играо. Недопустиво је да будете елиминисани са Светског првенства на овакав начин. Сваки играч, сваки тренер и сваки човек који је део ове репрезентације мора да се погледа у огледало. Не можете да носите дрес Немачке, а да играте без агресије, без хитрине и без вере. Парагвај се борио за сваку лопту као да му живот зависи од тога, док је Немачка деловала уплашено и без идеје. Имали смо довољно квалитета да победимо, али фудбал се не добија само талентом. Побеђују карактер, менталитет и спремност да патите за своју земљу.“
Слично размишља и Оливер Кан, човек који је читаву играчку каријеру изградио управо на непоколебљивој психолошкој снази.
„Ово је горка ноћ за немачки фудбал. Када носите дрес Немачке, носите и одговорност свих генерација које су изградиле победнички менталитет. Вечерас тог менталитета није било. Парагвај је заслужено прошао даље јер је показао више уверења, дисциплине и храбрости. Разочаран сам начином на који је Немачка реаговала када је утакмица постала тешка. На овом нивоу таленат никада није довољан. Потребни су лидери и играчи који су спремни да преузму одговорност. Превише глава се спустило када је било најтеже.“
Управо је реч „одговорност“ постала најчешће понављана после меча.
Док је Џонатан Та, штопер који никада раније није шутирао пенал у професионалној каријери, прихватио да изведе одлучујући ударац, неколико искуснијих саиграча одлучило је да то не учини. Наравно, било је и оних који нису желели да прихвате било каква оправдања.
Џошуа Кимих је после меча био кратак, али изузетно самокритичан.
„Заслужили смо да будемо елиминисани. Осећај је ужасан. Имали смо огромне проблеме у све три утакмице против репрезентација које не спадају у светски врх.“
Управо је та реченица, можда више него било која друга, погодила суштину проблема.
Јер, Немачка није одиграла једну лошу утакмицу. Она се мучила током читавог турнира. Ниједном није деловала као селекција која може да нападне светску титулу. Уместо сигурности, видела се нервоза. Уместо ауторитета, неодлучност. Уместо препознатљиве немачке машине, тим који је превише често личио на скуп изузетно талентованих појединаца без јасног идентитета.
Последњих година Немачка је добила играче који су међу најбољима на свету када је реч о техници и креативности. Џамал Мусијала и Флоријан Вирц вероватно представљају најталентованији офанзивни тандем који је земља имала још од времена Месута Озила и Томаса Милера. Међутим, многи аналитичари сматрају да је проблем у томе што се савремени немачки фудбал готово искључиво ослања на њихову индивидуалну инспирацију.
Један од најупечатљивијих коментара после елиминације гласио је да је „Немачка постала нација која је некада разумела науку фудбала, а данас више не зна шта представља“.
У њему се наводи да су Мусијала и Вирц „естетски савршени фудбалери, али без убилачког инстинкта који су имали Лотар Матеус, Андреас Мелер, Мирослав Клозе или Јирген Клинсман“, као и да је „вертикалност нестала из игре немачке репрезентације“.
Слично размишља и Златан Ибрахимовић, који је без дипломатских формулација оценио да се велике репрезентације све више крију иза своје прошлости.
„Фудбал се променио, али велике репрезентације и даље живе од старе славе. Немачка је изгубила од Парагваја после пенала. Патетично. Имали су Вирца, Мусијалу, Хаверца и свеједно нису успели да реше утакмицу за 120 минута. Није им недостајао таленат, већ менталитет. Недостајала им је глад. Данас мање репрезентације више никога не поштују јер су велики изгубили све оно због чега су некада уливали страх.“
Колико год звучале сурово, те оцене добијају на тежини када се погледају резултати.
Од титуле светског шампиона у Бразилу прошло је дванаест година. За то време Немачка је на три узастопна Светска првенства испадала пре осмине финала. То више није генерацијски проблем. То није ни питање једног селектора. То је проблем читавог система.
Зато ће наредни месеци бити можда и најважнији у модерној историји немачког фудбала. ДФБ више неће моћи да се задовољи козметичким променама, сменом селектора или неколико нових имена у репрезентацији.
Биће неопходно да се преиспитају принципи на којима се годинама развијају млади играчи, критеријуми по којима се бирају највећи таленти и филозофија која је техничко савршенство ставила испред физичке доминације, тактичке разноврсности и карактера.
Јер, управо су равнотежа и способност да споји технику са снагом, дисциплином и победничким менталитетом некада издвајали Немачку од свих осталих.
Парагвај је елиминисао Немачку са Светског првенства, али прави противник са којим ће Немци морати да се изборе није био на другој половини терена. Он се налази унутар сопственог система. И све док не буду спремни да га темељно преиспитају, ниједна нова генерација, ма колико талентована била, неће успети да врати репрезентацију на место које је деценијама припадало немачком фудбалу.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала