https://sputnikportal.rs/20260705/kraj-americke-imperije-radja-se-novi-hegemon-video-1200937809.html

Крај америчке империје: Рађа се нови хегемон /видео/

Крај америчке империје: Рађа се нови хегемон /видео/

Sputnik Србија

Потези Доналда Трампа, међу којима су и сасвим неочекивани попут инсистирања да се Гренланд једноставно припоји САД, изненађују и званичнике и политичку... 05.07.2026, Sputnik Србија

2026-07-05T18:02+0200

2026-07-05T18:02+0200

2026-07-05T18:19+0200

свет

свет

свет – политика

сад

доналд трамп

емисија „пророк“

коментари и аналитика

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/05/1201007062_0:161:3071:1888_1920x0_80_0_0_47d13e3ae503090a420ece7e11a9e8d3.jpg

Међутим, за ово што се дешава око промене спољнополитичког приступа САД постоји и једно теоријско објашњење према којем Доналд Трамп није узрок, него последица. А када то за последње три деценије разни амерички политичари нису наступали као каубоји? Од Југославије, преко Ирака до Украјине истоветне сцене се понављају, само се протагонисти мењају. Дакле, Трамп не представља изузетак.Шта се код Трампа променилоОно што се променило јесте да Трампова администрација очигледно САД више не доживљава као империју, већ као хегемона. И за дубоку државу и за МАГА покрет САД су и даље најмоћнија држава на свету и суперсила способна да управља глобалним процесима.Ипак, манифестација империјалне политике сасвим је другачија од манифестације хегемонистичке политике. Дубока држава је САД доживљавала као империју, најзначајнију у историји, чија је мисија да демократизује цео свет, либерализује међународну трговину и укине границе.Заснована најпре на интернационализацији људских права, ова политика касније је метастазирала ка политичкој коректности и ушла у дегенеративну фазу неолибералног фундаментализма, али то није значило да ће идеолози новог светског поретка од ње одустати. Напротив, протоком времена дубока држава постајала је све агресивнија у захтевима да се промовишу и прихватају нове вредности.Империје се заснивају на дељењу исте културе или припадању истој идеолошкој матрици, па се кроз те призме посматра свет. Мајкл Дојл закључује да у империјалним системима центар и периферију повезују „наддржавне социјалне структуре“. Због тога се представници периферних држава или народа поистовећују са империјалним циљевима, за њих сврставање уз империју није издаја интереса државе или народа које представљају, већ виши циљ који се тиче очувања високе културе (цивилизације) и идеолошких постулата чијим испуњавањем ће „спасити свет“ (комунистичка империја желела је да спашава свет од глади и осигура класну равноправност, а неолиберална империја желела је да спашава свет од диктаторских режима и државно-етничких национализама који су непрестано узроковали сукобљавања). Империје не само да имају амбицију да се мешају у унутрашња питања других (слабијих) држава, него то сматрају својом обавезом како би се одржао успостављени поредак.Империја на заласкуНесрећа са империјама је што се унутар њих често све остало подређује одржавању културних или идеолошких модела, услед чега се „убија“ унутрашња политичка динамика. Управо то се десило и са концептом политичке коректности, чије критиковање и преиспитивање је фактички забрањивано од стране неолибералне елите.Са једне стране, недостатак политичке динамике чини империје „тромим“ и „нефункционалним“, оне више нису у стању да препознају изазове, ризике и претње нити на унутрашњем плану, нити из окружења, услед чега реагују споро и закаснело. Са друге стране, пошто је критика империјалне политике онемогућена унутра, онда се она артикулише споља, из међународног окружења па се тако насупрот империје успоставља антимперијална коалиција.Такође, треба подвући и да империјализам кошта. Одржавање поретка, уз непрестано промовисање (и надоградњу) културних и идеолошких модела (преко осмишљавања психолошко-пропагандних операција, контролисање информативног простора, дефинисање научних теорија којима се доказује једина могућа „истина“, школовање и селекцију кадрова који руководе управљачким апаратом и тд.) није јефтино.У тренутку када се суочи са унутрашњим проблемом због непостојања довољне политичке динамике и спољашњим проблемом због појаве потентних „изазивача“ који су способни да мењају (међународни) поредак, империја улази у „фазу пренапрегнутости“ коју је одлично описао Пол Кенеди. Трошкови одржавања империјлног поретка тада постају виши него што су приходи које осигурава статус империје. То се десило Совјетском Савезу осамдесетих, то се десило САД три деценије касније.Хегемонија која опстајеЗа разлику од империја, хегемонистичке силе осигуравају своје место у систему анархичних међународних односа једноставним упоређивањем потенцијала војне, економске и политичке моћи. Хегемоне интересује да их слабији актери „прате“ и „подржавају“ у контексту њихове спољне и безбедносне политике, а какво ће бити унутрашње уређење тих слабијих партнера, какви ће бити културни и идеолошки модели периферних држава – уопште им није битно.Хегемоне чак и не интересује да их било ко воли (од чега „пате“ империје), њима је довољно да их се други плаше. Хегемонистичке силе не спашавају свет, њихова функција је да се кроз артикулацију спољне и безбедносне политике остваре максимални могући циљеви везани за националне интересе. Ово је важно и за трансформацију светског политичког система и за међународну безбедност.Јер, САД одавно више нису имале капацитет да сачувају неолибералну империју коју су саградиле деведесетих година двадесетог века, па је зато у другој деценији 21. века отпочела постепена трансформација структуре светског политичког система од једнополарне ка мултиполарној.Херфрид Минклер примећује „да унутар империјалног простора влада мир, док хегемонијални простор одликује ратоборност. То наравно не значи да у империјалном поретку, у принципу, нема примене војне силе; овде врло лако може доћи до антиимперијалистичких ослободилачких ратова који по правилу трају дуже од великих хегемонистичких ратова.Ови други, наравно, воде се на један неупоредиво насилнији начин и доводе до огромних губитака у врло кратком року. Али зато, антиимперијалистички ратови доводе у питање читав империјални поредак, док хегемонистички ратови постојећи поредак пре учвршћују. У њима се ради само о промени хегемона, док сам поредак признају све стране у сукобу.Империје се од хегемонија разликују и кроз другачију функцију рата“. Транзиција САД од империје ка хегемону, коју Доналд Трамп очигледно изводи, подразумева и покушај да се учврсти нови поредак, највероватније асиметрично мултиполаран, при чему ће ту асиметрију правити доминантан положај САД у односу на изазиваче (доминација недовољна за одржавање једнополарности, али довољна да САД и даље остану непрекисновени глобални лидер који ће се највише питати у међународним односима) у одређеним секторима.Одржавање империје је прескупо, то кошта САД и зато амерички империјализам више није опција. Али, зато постоји и алтернатива која се тиче престројавања ка вођењу хегемонистичке политике. То, у теоријском смислу, подразумева и конфликте, врло насилне по карактеру и кратке по трајању, а што онда значи и врло изненађујуће политичке потезе који ће конфликтима претходити.Због промене статуса САД и карактера њихове спољне и безбедносне политике која више није империјална већ хегемонистичка, Доналда Трампа уопште не занима докле се стигло са осигуравањем права ЛГБТ заједнице у Вијетнаму, али га итекако интересује да припоји Гренланд упркос протестима који стижу из ЕУ и могућности да се услед тога распадне НАТО.Уосталом, за хегемонистичко виђење света и ЕУ и НАТО су само пуки остаци претходне империјалне политике која је потрошена и више за САД не може донети никакву корист.

сад

2026

Вести

sr_RS

свет, свет – политика, сад, доналд трамп, емисија „пророк“, коментари и аналитика