Од печалбара до глобалног феномена: Танго није игра, већ поглед на свет
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Пратите нас
Танго је плес који се не може разумети само кроз покрет. Он се чита кроз људе, њихове животе и успомене. Због тога је танго много више од игре – у њему се сусрећу носталгија, страст, губитак, нада, сећање и краткотрајни бег од свакодневице, каже у разговору за Спутњик преводилац Бранко Анђић.
Издавачка кућа „Лагуна“ објавила је збирку „Милонга страсних сенки – И то је танго“, која садржи 24 приче најзначајнијих латиноамеричких писаца, посвећене култури танга. Бранко Анђић и Ксенија Билбија одабрали су приче које откривају менталитет и животе људи који су танго створили као универзални језик емоција.
Посебно место у књизи имају књижевни мајстори попут Хорхеа Луиса Борхеса, Хулија Кортасара, Хуана Карлоса Онетија и Луисе Валенсуеле, али приређивачи нису желели да се задрже само на класицима, него су у збирку уврстили и приче савремених аутора из разних земаља Латинске Америке, како би показали да танго није само аргентинска тема, већ културни феномен целог континента.
Да ли је танго само „тужна мисао која се плеше“?
Једна од најпознатијих дефиниција танга, мисао чувеног аргентинског композитора, песника, глумца и режисера Енрикеа Сантоса Дисепола да је то „тужна мисао која се плеше“, према мишљењу Бранка Анђића, сувише је уска и не открива све димензије овог плеса.
„Танго није мисао, танго је трансцедентално осећање и један поглед на свет, због чега и јесте толико популаран. То је била једна противречна субкултурна појава о којој може да се прича из разних аспеката – социјалног, музичког, историјског. Једна од највећих противречности почива у чињеници да је чувени певач и композитор танга Карлос Гардел говорио да за великог интерпретатора танга није толико важан глас колико осећање“, истиче Бранко Анђић.
Јунаци збирке нису велики историјски ликови, већ обични људи који у тангу траже уточиште, смисао, или прилику да бар на кратко постану неко други. Њихове приче говоре о љубави која касни, о љубомори која разара, о чежњи за домом.
Од плеса печалбара до универзалног језика емоција
Танго је, како подсећа наш саговорник, настао у лучким четвртима Буенос Ајреса и Монтевидеа, међу досељеницима који су у Нови свет стигли у потрази за бољим животом, оставивши иза себе породице, завичај и прошлост. Зато је носталгија постала један од темељних осећаја везаних за танго.
„Танго су почели да играју скромни људи, печалбари. Тако је рођен култ мајке који је врло присутан у многим познатим танго песмама. Имало је за чим да се жуди и о чему да се размишља с носталгијом. Те неспутане страсти најчешће су биле разочарање, љубомора, неиспуњене жеље и идеали људи који су дошли да траже бољи живот. Управо је то било важно за развој целе танго културе“, објашњава Бранко Анђић.
Приређивачи збирке нису желели да направе само антологију прича, већ су је допунили и кратким уводима, у којима објашњавају важне појмове, неодвојиве од танго културе – од милонге и кабесеа, до бандонеона и компадрита. Тако је ова збирка постала и културна мапа једног специфичног света.
Шта повезује Београд и Буенос Ајрес?
Идеја за збирку је, како прича Бранко Анђић, настала када су он и Ксенија Билбија схватили колико је танго популаран у Београду.
„Сазнали смо да је Београд важан танго центар и сви су нам се пожалили да нема апсолутно никакве литературе о тангу. Зато смо одабрали 24 приче прворазредних аутора, а увели смо и појмовник, тако да то није само збирка прича, него и једна врста подстицаја на размишљање шта све танго заиста јесте“, каже наш саговорник.
Према његовим речима, Београд и Буенос Ајрес на први поглед немају много заједничког, али их повезује нешто што се не може измерити географијом.
„Ми нисмо нека велика играчка нација, али јесмо носталгичари. Београд и Буенос Ајрес су на неком другом нивоу два слична града. Ја их зовем надреалистичким градовима, зато што у њима људи много више обраћају пажњу на оно што би хтели и могли бити него на оно што јесу. Као да сви ходају двадесетак центиметара изнад земље. Та врста носталгије коју буди танго није страна нашим људима. А пошто танго није само игра него и поглед на свет, он је истовремено и начин да се побегне од свакодневице“, каже Анђић.
Он, међутим, наводи да тај ескапизам који у себи носи танго није бекство од живота, већ покушај да се живот на тренутак проживи другачије.
„Танго је једна од ретких бескласних игара. Када се уђе у милонгу, иза врата остаје наш свакодневни свет. Да ли је неко доктор наука или улични продавац новина, потпуно је свеједно. У Буенос Ајресу је тренутно најпопуларнији играч танга човек који је по занимању гробар. Преко дана копа раке, а увече се среди, обуче добро одело и даме које су можда директорке великих компанија седе и умиру од жеље да их он позове на игру. Људима је важно да уласком у свет танга оставе свој свет с друге стране врата“, каже Бранко Анђић и додаје да управо због тога танго преживљава све епохе и не излази из моде.
Танго као стварност и метафора
Приповетке у књизи показују да је танго истовремено стварност и метафора. Код Борхеса је повезан с насиљем и судбином, код Кортасара постаје пролаз ка трансценденталном, а код Луисе Валенсуеле говори о идентитету. Код савремених ауторки попут Соланж Беотеги и Милагрос Сокоро добија ироничну димензију, односно женску перспективу.
Једна од прича која је на Анђића оставила снажан утисак јесте приповетка „Час играња“ Милагрос Сокоро, која на најбољи начин објашњава зашто је техника танга много више од низа плесних правила.
„Он ће стати поред тебе и истуриће груди као бедем да се на њега бациш. Ту имаш неколико опција, можеш уз њега да се приљубиш, можеш чак да спљоштиш своје груди на његову кошуљу, или можеш између два тела створити ваздушну комору по којој ће тумарати и твоје и његове приче. Твоја је кратка, душо, али ако ме добро слушаш, то нико неће приметити“, каже учитељица танга својој ученици у овој причи.
Тиме јој објашњава суштину танга –плеса који ствара простор између двоје људи, испуњен њиховим причама, успоменама и оним што никада није изговорено.
И сам плес, примећује наш саговорник, почива на парадоксима: двоје људи стоје готово загрљени, али између њих увек постоји дистанца која одржава напетост игре.
„Танго је изузетно сензуалан и представља необичан спој блискости и одстојања. Људи су у игри веома близу, комуницирају додиром и погледом, а ипак увек остаје та дистанца као нешто важно да би се створила играчка, емоционална и трансцендентална тензија. Упразо зато танго није само игра. Игре брзо изађу из моде, а танго остаје“, закључује Бранко Анђић.
