Закон о родитељу-неговатељу: Огроман корак на којем се никако не треба зауставити
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Родитељ
Пратите нас
Родитељи деце са инвалидитетом нису само живели на маргини друштва, већ врло често и на рубу сиромаштва. Непрестана нега и чување особе са сметњом не завршава се – то је обавеза која траје читав живот. Та чињеница остављала је њихове родитеље без посла, а породицу без прихода. Закон о родитељу-неговатељу зато представља огроман искорак и олакшање.
Влада Србије усвојила је предлог Закона о родитељу-неговатељу, који ће значајно унапредити подршку породицама које свакодневно брину о деци са тешким здравственим проблемима и инвалидитетом. Овим чином први пут се у Србији уводи признање за родитеље који брину о тешко болесној деци.
Статус родитеља-неговатеља подразумева месечну плату од 65.000 динара и уплату пореза и доприноса, уз шта ће се исплаћивати и постојећи додатак за туђу негу и помоћ. Право на овај статус имаће само незапослени родитељи који имају децу са вишим степеном инвалидитета, а неће се завршавати пунолетством, већ ће важити током читавог живота.
Велики искорак
Ана Кнежевић, председник Удружења родитеља деце са сметњама у развоју и инвалидитетом „Ево рука“ каже да се овим чином по први пут у домаћем законодавном оквиру помиње неговатељ као признање за људе који проведу свој живот бринући се о члановима своје породице. Закон је конкретно намењен родитељима-неговатељима који своју децу чувају и гаје сами и током читавог живота. Та неформална нега је, каже она, један од стубова социјалне заштите који до сада уопште није био признат.
Сада се уводи институција родитеља-неговатеља и то је веома значајно поље на коме ће тек моћи да се ради. Једни закони нас обавезују да негујемо своје чланове породице који су болесни или оболели, или су особе са инвалидитетом, али са друге стране ми до сада нисмо имали никакво признање, никакву подршку и никакву афирмативну меру. Овим законом ће се, заправо, увести регистар неговатеља, каже Кнежевићева за Спутњик.
Родитељи ће добити формално признање, а они који су незапослени добијаће и плату, што значи да ће моћи да остваре и пристојнију пензију, објашњава наша саговорница. Уколико су били запослени, или пак остали без посла, овим ће бар имати колику-толику сигурност. Сума од 65 хиљада динара, наравно, није довољна да покрије све потребе породице са чланом који има сметњу или инвалидитет, али је само признање статуса родитеља-неговатеља најважније што се постигло овим законом.
Препуштени сами себи
Пре увођења ове мере, родитељи који имају децу којој је потребна константна нега живели су, у већини случајева, у апсолутном сиромаштву. О томе се ретко причало, а ти људи су се налазили на маргини, каже Кнежевићева. Друштво је увек подразумевало да мајка негује своје дете и ректо ко је постављао питање може ли то она сама да уради у условима у којима њено дете захтева непрестану негу.
Ми немамо свест о томе да у таквој ситуацији не би требало да будемо препуштени сами себи. Наша деца свакако морају да буду под заштитом државе која истиче социјалну правду и бригу о најслабијима као своје адуте. Мој син има 23 године и ја сам све то време осећала последице различитих пропуста. Ти пропусти и даље постоје, али ће овим признањем наш положај бити подигнут бар за једну степеницу.
Пре доношења овог закона, родитељи су се сналазили како је ко знао и умео. Некима су помагали породица и пријатељи, а неки су подршку проналазили у различитим удружењима. Такво је и удружење „Ево рука“ којим руководи наша саговорница. Основано је још 2011. године, због одсуства доброг законског оквира. Идеја је била унапредити положај особа са инвалидитетом, како у Београду, тако у целој Србији.
Пропусти закона
Иако је закон преко потребан и представља велику помоћ многима, постоје и негативне реакције. Оне долазе од родитеља који, нажалост, нису обухваћени њиме.
У овом тренутку један од највећих пропуста јесте то што статус неговатеља не добијају сви родитељи. Он се сада везује за запослење родитеља, што значи да уколико је родитељ незапослен, може да оствари статус, а уколико је запослен, не може да оствари статус. То је велики проблем и прилично је увредљиво за сваког родитеља. Друга ствар је што ни пензионери не могу да остваре тај статус, иако и даље остају неговатељи, чак и када оду у пензију.
Кнежевићева истиче и да је износ увећаног додатка за туђу негу и помоћ и даље врло мали и износи свега 42.000 динара. То је, како каже, врло мало за нормалан живот, а за многе породице представља једини извор прихода. Из тог разлога су они који не могу да се запосле јер даноноћно брину о свом детету и живе искључиво од тог додатка осуђени на апсолутно сиромаштво.
Наравно да имамо родбину, кумове, удружења која нам помажу, добијамо и хуманитарну помоћ, тако смо и преживљавали. Међутим, оно чега сви морамо да будемо свесни јесте да наша шира породица, односно наши родитељи, баке, деке и остала родбина нису дужни да брину о нама. Када ми не можемо да бринемо о себи и својој деци, држава мора да преузме одговорност за то.
Идемо даље!
Доношење овог закона је одличан корак и представља сјајну основу за даљи рад и унапређење, истиче Кнежевићева, али додаје да је то само једна добијена битка, а не коначна победа. Ипак, у односу на оно што је до сада постојало, победа је огромна.
Врло често разговарам са родитељима који имају 60 или 70 година и који су читав живот провели негујући своје дете. Неки су прилично тужни, али неки су и срећни јер кажу: „Нема везе, нека добије неко други помоћ, ја ћу сачекати своје. Бар добијам признање да сам ипак радила нешто све ове године“. Постоје жене које су заиста читав живот посветиле нези свог детета и немају ни дан радног стажа. Од чега они да живе? Држава им обезбеђује минималну пензију, али тек када напуне 65 година живота и она износи свега 30.000 динара.
Ово питање не сме да падне у заборав након доношења закона, упозорава наша саговорница и објашњава да ће проћи доста времена док се читава процедура не стабилизује. Биће потребно и да се успостави уједначена пракса у центрима за социјални рад, као и у свим службама које ће процењивати да ли неко испуњава услове за стицање статуса или не. У међувремену, не смемо се заустављати, јер је Закон о родитељима-неговатељима одличан први корак, али пут испред њега је доста дугачак, закључује Кнежевићева.
Погледајте и:
