https://sputnikportal.rs/20260719/svesni-svojih-korena-kako-se-vaja-srpski-identitet-video-1201348615.html
Свесни својих корена: Како се „ваја“ српски идентитет /видео/
Свесни својих корена: Како се „ваја“ српски идентитет /видео/
Sputnik Србија
Псков, једна од историјских престоница Русије, град на крајњем северопзападу земље, данас је фактички на четворомеђи са Естонијом, Летонијом и Белорусијом. И у... 19.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-19T20:34+0200
2026-07-19T20:34+0200
2026-07-19T21:16+0200
србија
србија
србија – друштво
национални идентитет
срби
спц
емисија „пророк“
коментари и аналитика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/1b/1199668111_0:121:3062:1843_1920x0_80_0_0_a51ccdc997fc59bd8c93a01c29a2456b.jpg
Након Османлијског продора на Балкан, до Балтика је средином XV века стигао монах Сава са јеванђељем на црквенословенском језику. Није поуздано утврђено да ли је светогорски инок био Србин или Грк, али то за Псковљане нема велики значај. Сава је са собом „донео“ и обичаје монашког живота и значај мисионарења, а потом у тешко приступачном мочварном подручју изградио Крипецки манастир Светог Јована Богослова, који ће постати једно од важнијих духовних средишта. Уз Саву Крипецког, укоренио се и култ светог Саве Српског, што траје до данас.Након предавања нашег истраживача Стевана Гајића у Техерану, уследила је дискусија са студентима и коментар домаћина како Персијанци имају историјско памћење о Србима који су градили Исфахан. Опет према легенди, ослоњеној на штуре или никакве поуздане историјске изворе, после битке на Ангори део мобилисаних Срба, углавном занатлија, није се вратио у отаџбину са деспотом Стефаном Лазаревићем, него су се ставили у службу Тамерлана. Готово истоветно може се чути и у Самарканду, где је део тих српских занатлија напослетку завршио радећи за Тамерлановог унука Улуг-бега.Реке људи за целивање Богородичиног појасаИ поред тога што су Срби малобројан народ, оставили су историјске трагове и на Балтику, и у долинама иранског Загроса, и у степи Узбекистана. И то трагове којих ни сами нису свесни. Има свакако још сличних илустративних примера из других делова света, чак са беспутне руско-кинеске границе, али би се њихово навођење могло протумачити као инсистирање на псеудоисторији, па је зато најбоље од тога одустати. Јер, овде није реч о географској ширини, већ о историјској дубини.Догађај који ће обележити 2026. годину, барем када је о српском културном простору реч, јесте целивање Часног појаса Пресвете Богородице. Непрегледне реке људи, који су стрпљиво чекали у миру и тишини по више сати (уз то, треба додати и долазили до Београда да би то учинили), представља доказ о историјском трајању једног народа који је потпуно свестан свог идентитета, својих корена и са јасним погледом на свет.Деведесетих година ХХ века, уочавајући трендове које други нису јасно видели (хладноратовски победници претерано су славили маштајући о крају „историје“, а губитници нису имали снаге да размишљају о било чему другом до о тешком идеолошком поразу), велики Александар Панарин упозоравао је како се човечанство налази у фази бифуркације. Ово упозорење темељио је не само на хоризонталном поређењу односа између најважнијих актера међународних односа (победници – губитници), него и анализирајући вертикални развој цивилизација и последице нових индустријских (технолошких) револуција на друштва. Као што постоје реке које од тачке бифуркације настављају своју пут у два независна водотока (такав је пример Неродимке на Косову и Метохији, па један водоток припада црноморском, а други егејском сливу), вероватно је и да ће паралелно „тећи“ даље обликовање друштава и цивилизација у различитим деловима света. Како ће технолошка револуција усмеравати друштвене, а за њима и политичке процесе у различитим регионима и међу различитим народима зависиће од пуно фактора, у великој мери је и непредвидљиво. Из тог разлога, могућа је и појава својеврсних „паралелизама“.У богатој заоставштини Панарина остала је и његова критика либералне демократије, због легитимизације правила да организована мањина управља неорганизованом већином. У фази бифуркације организована мањина, оличена у (глобалистичкој) корпоративној елити и инсталираним политичким номенклатурама по бројним државама, намеће за себе повољна решења потпуно занемарујући вољу већине. Како би се у потпуности дезорганизовала већина, односно како би се демотивисала за било какву врсту организације, циљано се ради на деконструкцији историјских вертикала. Отуда и заокруживање идеолошких дискурса и осмишљавање постмодернистичких културних образаца, пласираних у јавност, широко промовисаних и обилато финансираних преко разноврсних пројеката.Одбрана идентитетаНаравно, овакав расплет није свима по вољи, па отуда и разне реакције. Јучерашњи победници постају данашњи губитници, то се већ десило комунистима деведесетих, дешава се неколико деценија касније и неолибералима. Идеологије ХХ века нису постале замене за религију, мада ће сходно „паралелизмима“ постојати друштва која ће наставити своју постмодернистичку причу. Овога пута „заогрнуту“ у концепте прогресивизма и технократије, са вероватним инсистирањем на радикалној демократији и екстремном индивидуализму. Уз логично свођење животне филозофије на познату крилатицу – у се, на се и пода се! Без остављања икаквих историјских трагова, нити у Београду, камоли у Пскову, Исфахану или Самарканду. Самим тим и без доприноса било каквом и било чијем развоју.Одбрана идентитета не значи повратак у прошлост, него адаптацију на промене у окружењу која се базира на очувању свести о трајању у времену и простору, сврси постојања и вишем циљу колективног деловања. А ако се већ враћамо у прошлост, онда се тај повратак не може ограничавати на „Брозово време“ или „ратове деведесетих“. За процесе дугог трајања и „вајање идентитета“ тако нешто представља апсолутну бесмислицу.Погледајте како је изгледао свечани испраћај Појаса Пресвете Богородице из Храма Светог Саве:
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/1b/1199668111_240:0:2971:2048_1920x0_80_0_0_92debd59f0f8f6418d5d20bda15ab9dc.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
србија, србија – друштво, национални идентитет, срби, спц, емисија „пророк“, коментари и аналитика
србија, србија – друштво, национални идентитет, срби, спц, емисија „пророк“, коментари и аналитика
Свесни својих корена: Како се „ваја“ српски идентитет /видео/
20:34 19.07.2026 (Освежено: 21:16 19.07.2026) Псков, једна од историјских престоница Русије, град на крајњем северопзападу земље, данас је фактички на четворомеђи са Естонијом, Летонијом и Белорусијом. И у њему „жива прича“ о Србима. Легенда која се не може пронаћи у туристичким бедекерима или монографијама, али се на сам помен Србије препричава од стране локалних становника по аутоматизму.
Након Османлијског продора на Балкан, до Балтика је средином XV века стигао монах Сава са јеванђељем на црквенословенском језику. Није поуздано утврђено да ли је светогорски инок био Србин или Грк, али то за Псковљане нема велики значај. Сава је са собом „донео“ и обичаје монашког живота и значај мисионарења, а потом у тешко приступачном мочварном подручју изградио Крипецки манастир Светог Јована Богослова, који ће постати једно од важнијих духовних средишта. Уз Саву Крипецког, укоренио се и култ светог Саве Српског, што траје до данас.
Након предавања нашег истраживача Стевана Гајића у Техерану, уследила је дискусија са студентима и коментар домаћина како Персијанци имају историјско памћење о Србима који су градили Исфахан. Опет према легенди, ослоњеној на штуре или никакве поуздане историјске изворе, после битке на Ангори део мобилисаних Срба, углавном занатлија, није се вратио у отаџбину са деспотом Стефаном Лазаревићем, него су се ставили у службу Тамерлана. Готово истоветно може се чути и у Самарканду, где је део тих српских занатлија напослетку завршио радећи за Тамерлановог унука Улуг-бега.
Реке људи за целивање Богородичиног појаса
И поред тога што су Срби малобројан народ, оставили су историјске трагове и на Балтику, и у долинама иранског Загроса, и у степи Узбекистана. И то трагове којих ни сами нису свесни. Има свакако још сличних илустративних примера из других делова света, чак са беспутне руско-кинеске границе, али би се њихово навођење могло протумачити као инсистирање на псеудоисторији, па је зато најбоље од тога одустати. Јер, овде није реч о географској ширини, већ о историјској дубини.
Догађај који ће обележити 2026. годину, барем када је о српском културном простору реч, јесте целивање Часног појаса Пресвете Богородице. Непрегледне реке људи, који су стрпљиво чекали у миру и тишини по више сати (уз то, треба додати и долазили до Београда да би то учинили), представља доказ о историјском трајању једног народа који је потпуно свестан свог идентитета, својих корена и са јасним погледом на свет.
Деведесетих година ХХ века, уочавајући трендове које други нису јасно видели (хладноратовски победници претерано су славили маштајући о крају „историје“, а губитници нису имали снаге да размишљају о било чему другом до о тешком идеолошком поразу), велики Александар Панарин упозоравао је како се човечанство налази у фази бифуркације. Ово упозорење темељио је не само на хоризонталном поређењу односа између најважнијих актера међународних односа (победници – губитници), него и анализирајући вертикални развој цивилизација и последице нових индустријских (технолошких) револуција на друштва. Као што постоје реке које од тачке бифуркације настављају своју пут у два независна водотока (такав је пример Неродимке на Косову и Метохији, па један водоток припада црноморском, а други егејском сливу), вероватно је и да ће паралелно „тећи“ даље обликовање друштава и цивилизација у различитим деловима света. Како ће технолошка револуција усмеравати друштвене, а за њима и политичке процесе у различитим регионима и међу различитим народима зависиће од пуно фактора, у великој мери је и непредвидљиво. Из тог разлога, могућа је и појава својеврсних „паралелизама“.
У богатој заоставштини Панарина остала је и његова критика либералне демократије, због легитимизације правила да организована мањина управља неорганизованом већином. У фази бифуркације организована мањина, оличена у (глобалистичкој) корпоративној елити и инсталираним политичким номенклатурама по бројним државама, намеће за себе повољна решења потпуно занемарујући вољу већине. Како би се у потпуности дезорганизовала већина, односно како би се демотивисала за било какву врсту организације, циљано се ради на деконструкцији историјских вертикала. Отуда и заокруживање идеолошких дискурса и осмишљавање постмодернистичких културних образаца, пласираних у јавност, широко промовисаних и обилато финансираних преко разноврсних пројеката.
Несумњиво, догађај из Србије потврђује како је Београд (и даље или поново) Богородичин град, што у времену бифуркације и тражењу одговора на бројна питања која се постављају сама од себе јесте значајно. То је и одговор на деловање корпоративне елите и локалних извођача радова, израз неслагања са наметањем друштвених процеса базираних на свепрожимајућој деконструкцији. И то ће оставити дугорочни отисак како на српски народотворни процес, тако и на даљу трансформацију политичког система и детерминисање (унутрашње и спољне) политике.
Наравно, овакав расплет није свима по вољи, па отуда и разне реакције. Јучерашњи победници постају данашњи губитници, то се већ десило комунистима деведесетих, дешава се неколико деценија касније и неолибералима. Идеологије ХХ века нису постале замене за религију, мада ће сходно „паралелизмима“ постојати друштва која ће наставити своју постмодернистичку причу. Овога пута „заогрнуту“ у концепте прогресивизма и технократије, са вероватним инсистирањем на радикалној демократији и екстремном индивидуализму. Уз логично свођење животне филозофије на познату крилатицу – у се, на се и пода се! Без остављања икаквих историјских трагова, нити у Београду, камоли у Пскову, Исфахану или Самарканду. Самим тим и без доприноса било каквом и било чијем развоју.
Одбрана идентитета не значи повратак у прошлост, него адаптацију на промене у окружењу која се базира на очувању свести о трајању у времену и простору, сврси постојања и вишем циљу колективног деловања. А ако се већ враћамо у прошлост, онда се тај повратак не може ограничавати на „Брозово време“ или „ратове деведесетих“. За процесе дугог трајања и „вајање идентитета“ тако нешто представља апсолутну бесмислицу.
Погледајте како је изгледао свечани испраћај Појаса Пресвете Богородице из Храма Светог Саве: