https://sputnikportal.rs/20260802/daleko-od-pravog-mira-druga-faza-novog-zalivskog-rata--sa-nesagledivim-posledicama-video-1201879710.html
Далеко од правог мира: Друга фаза новог заливског рата — са несагледивим последицама /видео/
Далеко од правог мира: Друга фаза новог заливског рата — са несагледивим последицама /видео/
Sputnik Србија
Уместо најављеног „историјског мира“ уследило је тек „мршаво примирје“. Рат САД и Ирана настављен је, упркос проценама да то може само допринети додатном... 02.08.2026, Sputnik Србија
2026-08-02T20:01+0200
2026-08-02T20:01+0200
2026-08-02T20:01+0200
свет
свет
свет – политика
сукоб на блиском истоку
иран
сад
коментари и аналитика
емисија „пророк“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/1f/1201880103_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_d68eceb81471ef17831f979bea23d776.jpg
Друга фаза новог заливског рата индукује несагледиве последице, па је из тог угла посматрано и логично што бројни актери међународних односа позивају на њено брзо окончање.Ипак, посматрано из угла теоријских основа које нуди конфликтологија за испитивање узрока, динамике и развоја сукоба, са циљем његовог разрешавања, као и преговарачке праксе испољене у разним ратовима последњих деценија, изгледа и логично да се до „историјског мира“ уопште не може стићи. Барем не у овом тренутку и у постојећим околностима.Шест је разлога за такву тврдњуПрво, мировна решења се или намећу од стране учесника у конфликту који је остварио „одлучујућу победу“ или од стране шире „међународне заједнице“ која не жели да трпи даље последице сукоба. Наравно, америчка дипломатија уобичајила је претходних деценија да намеће решења, остављајући у споразумима читав низ недоречености које је касније могла контекстуализовати онако како јој одговара. Након прве фазе рата нико није остварио „одлучујућу победу“, Иран из тог окршаја уопште није изашао као поражена страна, па је немогуће наметање решења од стране САД. Истовремено, имајући у виду распоред снага на Блиском истоку Иран нема капацитет за такву врсту деловања, а са великом поузданошћу се може тврдити и како Американци ни у једној варијанти не би пристали да им Техеран било шта намеће. Истовремено, координиране акције шире „међународне заједнице“ нема зато што би то подразумевало консензус између преосталих кључних актера о решавању блискоисточне кризе, а то је у овом тренутку једноставно немогућа мисија. Како да се, на пример, изгради конензус између ЕУ и Русије када ни елементарна комуникација не постоји?Друго, у условима када нема консензуса између остатка „међународне заједнице“ велике силе и добар део регионалних сила почињу да праве своје рачунице. У анархичном окружењу свако штити своје интересе како зна и уме, а то је повезано и са стварањем мрежа савезништава и креирањем „геополитичких блокова“. Овакав тренд повећава конфликтни потенцијал, пошто се паралелно са њим одиграва и повећавање неповерења између великих и регионалних сила, то јесте између насталих савеза и „геополитичких блокова“. Из тог разлога позиви на брзо окончање сукоба делују неубедљиво.Треће, предуслов за договор је поверење да се процес преговора организује због постизања одрживог (дугорочног) решења. Свака од страна преузима одређене обавезе и утврђују се механизми за контролу испуњавања обавеза. Поверења између САД и Ирана једноставно нема, пошто се у Вашингтону ирански нуклеарни програм доживљава као прворазредна претња виталним (геополитичким) интересима, а у Техерану се америчко присуство на Блиском истоку доживљава као егзистенцијална претња. Нити ће Иранци добровољно пристати на гашење нуклеарног програма, нити ће се Американци сами повући из региона у ком су своју инфраструктуру темељно инсталирали дуже од пола века.Четврто, услед међусобне перцепције друге стране као важне или егзистенцијалне претње, непријатељство се наставља ескалацијом оружаног сукоба како би се поправила преговарачка позиција остваривањем „одлучујуће победе“. За САД је то физичко уништење иранског нуклеарног програма, а за Иран „дебазификација“ америчког присуства на Блиском истоку. Појмом „дебазификација“ означава се ликвидација свих америчких база и војних инсталација у иранском окружењу, али и неопходне енергетске, саобраћајне и комуналне инфраструктуре за одржавање присуства (отуда циљано гађање резервоара са сировом нафтом, постројења за десалинизацију, мостова у арапским државама). Ово покреће спиралу међусобних удара и води ка ескалацији.Пето, још у првој фази рата у игру су укључени сви регионални савезници на које се могло рачунати. Неки су своју улогу одиграли успешно, неки неуспешно, али у израелско-америчком рату против Ирана, који сада постаје америчко-израелски рат против Ирана, учесници су и јеменски Хути, либански Хезболах, Курди, Палестинци, сиријски шиити и сунити, низ арапских држава (вољно или невољно, непосредно или посредно). То чини сукоб сложенијим и компликује разговоре о мировном решењу. Један договор не мора значити и обустављање свих започетих сукоба, а неки од започетих сукоба који опстане може бити иницијална каписла за рушење начелног договора.Шесто, на дневном реду је сада и отворено питање Ормуског мореуза, које до пре само годину дана уопште није постојало. Ормуско питање се након покретања израелско-америчког напада претворило у хиперактуелно не због краткорочног значаја и раста цене сирове нафте, већ због тога што контрола пролаза од стране Ирана може постати веома значајан инструмент за убрзано деконструисање петродоларског система и дедоларизацију глобалне економије. Ова својеврсна битка за Ормуз много је важнија за САД, него за Иран. Иранска економија и до сада је функционисала без прихода од контроле Ормуза, али је отворено како и колико може функционисати америчка економија без петродоларског система.Далеко од мираУ Техерану су били свесни овога много пре него што је сукоб почео, а пошто су Персијанци међу највештијим трговцима на свету, у преговорима се Ормуско питање актуализовало тако брзо и поставило на прво место да би се добили уступци на другим странама (и постигла „дебазификација“). Чини се да администрација Доналда Трампа, руковођена краткотрајним интересима америчких нафтних корпорација ову иранску стратегију није прозрела, а сада нема други начин да исправи такав превид осим ескалацијом оружаног сукоба.Због свега наведеног, „мршаво примирје“ одржало се кратко, а од „историјског мира“ прилично смо далеко. Трошкови даљег сукобљавања постајаће већи, не само за САД и Иран, него и за свет у целини.Погледајте и:
иран
сад
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, сукоб на блиском истоку, иран, сад, коментари и аналитика, емисија „пророк“
свет, свет – политика, сукоб на блиском истоку, иран, сад, коментари и аналитика, емисија „пророк“
Далеко од правог мира: Друга фаза новог заливског рата — са несагледивим последицама /видео/
Уместо најављеног „историјског мира“ уследило је тек „мршаво примирје“. Рат САД и Ирана настављен је, упркос проценама да то може само допринети додатном исцрпљивању обе стране. Самим тим, трошкови даљег сукобљавања, што директни што индиректни, порашће до неслућених размера.
Друга фаза новог заливског рата индукује несагледиве последице, па је из тог угла посматрано и логично што бројни актери међународних односа позивају на њено брзо окончање.
Ипак, посматрано из угла теоријских основа које нуди конфликтологија за испитивање узрока, динамике и развоја сукоба, са циљем његовог разрешавања, као и преговарачке праксе испољене у разним ратовима последњих деценија, изгледа и логично да се до „историјског мира“ уопште не може стићи. Барем не у овом тренутку и у постојећим околностима.
Шест је разлога за такву тврдњу
Прво, мировна решења се или намећу од стране учесника у конфликту који је остварио „одлучујућу победу“ или од стране шире „међународне заједнице“ која не жели да трпи даље последице сукоба. Наравно, америчка дипломатија уобичајила је претходних деценија да намеће решења, остављајући у споразумима читав низ недоречености које је касније могла контекстуализовати онако како јој одговара. Након прве фазе рата нико није остварио „одлучујућу победу“, Иран из тог окршаја уопште није изашао као поражена страна, па је немогуће наметање решења од стране САД. Истовремено, имајући у виду распоред снага на Блиском истоку Иран нема капацитет за такву врсту деловања, а са великом поузданошћу се може тврдити и како Американци ни у једној варијанти не би пристали да им Техеран било шта намеће. Истовремено, координиране акције шире „међународне заједнице“ нема зато што би то подразумевало консензус између преосталих кључних актера о решавању блискоисточне кризе, а то је у овом тренутку једноставно немогућа мисија. Како да се, на пример, изгради конензус између ЕУ и Русије када ни елементарна комуникација не постоји?
Друго, у условима када нема консензуса између остатка „међународне заједнице“ велике силе и добар део регионалних сила почињу да праве своје рачунице. У анархичном окружењу свако штити своје интересе како зна и уме, а то је повезано и са стварањем мрежа савезништава и креирањем „геополитичких блокова“. Овакав тренд повећава конфликтни потенцијал, пошто се паралелно са њим одиграва и повећавање неповерења између великих и регионалних сила, то јесте између насталих савеза и „геополитичких блокова“. Из тог разлога позиви на брзо окончање сукоба делују неубедљиво.
Треће, предуслов за договор је поверење да се процес преговора организује због постизања одрживог (дугорочног) решења. Свака од страна преузима одређене обавезе и утврђују се механизми за контролу испуњавања обавеза. Поверења између САД и Ирана једноставно нема, пошто се у Вашингтону ирански нуклеарни програм доживљава као прворазредна претња виталним (геополитичким) интересима, а у Техерану се америчко присуство на Блиском истоку доживљава као егзистенцијална претња. Нити ће Иранци добровољно пристати на гашење нуклеарног програма, нити ће се Американци сами повући из региона у ком су своју инфраструктуру темељно инсталирали дуже од пола века.
Четврто, услед међусобне перцепције друге стране као важне или егзистенцијалне претње, непријатељство се наставља ескалацијом оружаног сукоба како би се поправила преговарачка позиција остваривањем „одлучујуће победе“. За САД је то физичко уништење иранског нуклеарног програма, а за Иран „дебазификација“ америчког присуства на Блиском истоку. Појмом „дебазификација“ означава се ликвидација свих америчких база и војних инсталација у иранском окружењу, али и неопходне енергетске, саобраћајне и комуналне инфраструктуре за одржавање присуства (отуда циљано гађање резервоара са сировом нафтом, постројења за десалинизацију, мостова у арапским државама). Ово покреће спиралу међусобних удара и води ка ескалацији.
Пето, још у првој фази рата у игру су укључени сви регионални савезници на које се могло рачунати. Неки су своју улогу одиграли успешно, неки неуспешно, али у израелско-америчком рату против Ирана, који сада постаје америчко-израелски рат против Ирана, учесници су и јеменски Хути, либански Хезболах, Курди, Палестинци, сиријски шиити и сунити, низ арапских држава (вољно или невољно, непосредно или посредно). То чини сукоб сложенијим и компликује разговоре о мировном решењу. Један договор не мора значити и обустављање свих започетих сукоба, а неки од започетих сукоба који опстане може бити иницијална каписла за рушење начелног договора.
Шесто, на дневном реду је сада и отворено питање Ормуског мореуза, које до пре само годину дана уопште није постојало. Ормуско питање се након покретања израелско-америчког напада претворило у хиперактуелно не због краткорочног значаја и раста цене сирове нафте, већ због тога што контрола пролаза од стране Ирана може постати веома значајан инструмент за убрзано деконструисање петродоларског система и дедоларизацију глобалне економије. Ова својеврсна битка за Ормуз много је важнија за САД, него за Иран. Иранска економија и до сада је функционисала без прихода од контроле Ормуза, али је отворено како и колико може функционисати америчка економија без петродоларског система.
У Техерану су били свесни овога много пре него што је сукоб почео, а пошто су Персијанци међу највештијим трговцима на свету, у преговорима се Ормуско питање актуализовало тако брзо и поставило на прво место да би се добили уступци на другим странама (и постигла „дебазификација“). Чини се да администрација Доналда Трампа, руковођена краткотрајним интересима америчких нафтних корпорација ову иранску стратегију није прозрела, а сада нема други начин да исправи такав превид осим ескалацијом оружаног сукоба.
Због свега наведеног, „мршаво примирје“ одржало се кратко, а од „историјског мира“ прилично смо далеко. Трошкови даљег сукобљавања постајаће већи, не само за САД и Иран, него и за свет у целини.
