Хоће ли са неизабраном европском елитом отићи у заборав и “Коалиција вољних”
© AP Photo / Teresa Suarez
Пратите нас
Судбина „коалиције вољних“ неће бити одређена одласком Емануела Макрона или променом власти у Лондону, већ тиме да ли ће европски грађани наставити да подржавају досадашњу политику према Украјини и колико ће Европа моћи да изнесе терет рата без снажније америчке помоћи.
Политичке промене, садашње и будуће, унутар „коалиције вољних“ отврориле су питање будућности ове антируске иницијативе, коју су створили Велика Британија и Француска, формално ради координисања војне и политичке подршке Украјини, стварно, као први корак у стварању коалиције која би учествовала у ратном походу на Русију.
Тако, на пример, британски „Телеграф“ оцењује да се коалиција суочава са кризом лидерства након одласка Кира Стармера са места британског премијера, немогућности Емануела Макрона да се поново кандидује за председника Француске и све сложеније политичке ситуације у Немачкој, где се канцелар Фридрих Мерц помиње као нови могући нови предводник европске антируске коалиције.
Ипак, не треба све сводити на персонална питања, сматрају саговорници Спутњика.
Без обзира што би „коалиција вољних“ одласком Емануела Макрона након Кира Стармера изгледала обезглављено, а немачки канцелар се суочава са све више озбиљних унутрашњих изазова, она показује одређену жилавост, пре свега зато што њени јавни предводници нису ти који одлучују – одлучују неизабране елите.
Неизабране елите воде рат с Русијом
Управо овај термин Ноама Чомског користи професор Ристивојевић када објашњава како стоји стање у „коалицији вољних“. Према његовим речима, питање ко ће формално предводити савез створен за поход на Русију мање је важно од тога да ли ће европске државе уопште бити спремне да наставе досадашњи политички курс. Рат са Русијом почео је 2014, подсећа он, што и јесте показатељ да тај рат воде неизабране елите, а да се политички актери који су га на нивоу држава и ЕУ водили смењују.
Са друге стране, после четири године отвореног оружаног сукоба, јавна мнења западноевропских држава су та која се све више противе ратној политици због, како Ристивојевић наглашава, све израженије економске кризе.
Ристивојевић сматра да се таква промена расположења већ одражава на политичку сцену кроз раст подршке партијама које заговарају другачији приступ рату у Украјини и односима са Русијом. Истовремено, оцењује да САД настоје да све већи део финансијског и војног терета пребаце на европске савезнике и зато политика конфронтације са Русијом сасвим сигурно неће изгледати као до сада.
„Трамп је нагласио више пута да ће ’европеизовати’ овај рат и да ће све што буде давао бити наплаћено. Другим речима, он из овог рата покушава да се извуче, а да из тога извуче нешто у материјалном смислу. Он ће, по свему судећи, Немачкој предати да води ту коалицију и сваки метак, сваку ракету ће врло дебело наплатити. Врло је велико питање колико ће ’коалиција вољних’ имати потенцијала да рат води даље“, истиче Ристивојевић.
Он оцењује да ће управо способност Европе да самостално финансира и одржава дугорочну подршку Кијеву представљати једно од кључних питања у наредном периоду.
Спремни на све
Ристивојевић није једини који упозорава да се будућност „коалиције вољних“ не може свести на судбину појединачних лидера. Са његовим мишљењем слаже се и Ђекић, који наглашава да коалиција заиста јесте ушла у период политичке неизвесности, али истиче и да би у овом тренутку било преурањено прогласити њен крај.
„Видимо да та коалиција не преза да користи оруђe и оружјe којe им je потребнo да се одрже на власти и да спроводе своју политику. Тако видимо Мерца који креће са причом против немачких федералних јединица које се противе рату са Русијом, да су издајничке са којима мора да се разговара на други начин или чак да се преузима део њихових надлежности. Дакле, видимо ту радикалну промену вођења политике од стране ’коалиције вољних’“, објашњава Ђекић.
„Коалиција вољних“ јесте у кризи, као што је и политика ЕУ у кризи, међутим, не треба их лако отписати, јер су те и такве политичке елите спремне на све. Сетимо се само румунских председничких избора. Спремни су да чекају и да жртвују много тога како би спроводили своју политичку агенду, додаје он.
Све у свему „коалиција вољних“ тренутно делује као да је на стакленим ногама, али потребно је сачекати и видети шта ће донети председнички избори у Француској, као и како ће се развијати ситуација у Немачкој, закључује Ђекић.
Фридрих Мерц: несуђени нови лидер антируског фронта
И управо се у Берлину и налази највећи политички изазов за „коалицију вољних“. После политичких промена у Лондону и чињенице да се Емануел Макрон више неће кандидовати за нови председнички мандат, немачки канцелар Фридрих Мерц у многим западним анализама (не само „Телеграфовим“) помиње се као најизгледнији кандидат да преузме политичко вођство европске иницијативе.
Он је и кадар да преузме вођство, сматра Мирослав Стојановић, за то можда има и међународну тежину, али само формално јер га ограничавају унутрашње прилике. Иако је један од највећих помагача Украјине у рату против Русије, Немачка пролази кроз озбиљну политичку и економску кризу. Унутрашња ситуација је веома сложена и она ће сасвим сигурно утицати на Мерцову одлуку да преузме додатне међународне обавезе.
Стојановић подсећа на све гласније захтеве смањење финансијске помоћи Украјини, док економски проблеми, раст јавног дуга и све веће тешкоће локалних самоуправа додатно оптерећују политичку ситуацију.
„Ситуација, поготово економска, је већ доста ровита и то ће вероватно бити додатни притисак; али, главна ствар која може да му поремети доста планова је шок који је готово програмиран – 6. септембра су избори у покрајини Саксонија-Анхалт. По свим проценама, АФД рачуна на чак 42 одсто гласова, а могуће је да освоји чак апсолутну већину“, наводи Стојановић.
На општенационалном нивоу, АфД је најјача политичка снага, са скоро тридесет одсто подршке. Истовремено и из саме Мерцове странке, Хришћамско-демократске, односно Хришћенско-социјалне уније, чују се гласови који позивакју на преиспитивање канцеларове политике, чак и за мњегову смену. То је први пут у историји немачког парламентаризма да се политилка канцелара преиспитује на тај начин, додаје Стојановић.
Испоставља се тако да лидер једне од најутицајнијих чланица ЕУ, може да претендује на лидерску позицију и унутар „коалиције вољних“, али због унутрашње кризе у земљи нема капацитета да ту функцију и обавља, закључује Стојановић.
Погледајте и:
