Линија фронта у дневној соби: Како су страдали Срби у „Олуји“
© AP Photo / AP PHOTO / Српкиња из Крајине спава поред избегличког кампа у Србији након што су је Хрвати протерали са огњишта у етничком чишћену ,,Олуја" 1995. године.
Пратите нас
Био сам у Книну када су ме пробудиле детонације. Када сам погледао кроз прозор, видео сам огромне облаке дима, као печурке после атомске бомбе. По целом граду су ницале, јер су гранате неселективно падале. Тако је почела „Олуја“.
Ово је део сећања Сава Штрпца, директора „Веритаса“, на драматичне дане етничког чишћења Срба из његове родне Крајине спроведене у злогласној хрватској акцији пре 31 годину. Он за Спутњик описује догађаје који су претходили погрому, али и трагедију која је пратила избегличку колону.
Када војник на првој линији фронта види да му гранате падају по кући, где су му деца, родитељи и породица, он, са пушком или без ње, трчи кући да најпре њих спасе. Управо се то и очекивало. Наша војска (Српске Крајине) није била професионална. Те прве линије бранили су људи који су живели у тим селима.
Бранили су се колико су могли, присећа се Штрбац, али против такве стратегије нису могли много - противник је био далеко бројнији и боље наоружан, однос је био седам према један и Срби су на том подручју имали свега око 30.000 људи под оружјем.
Народ је, схвативши да Хрвати могу пробити линије и упасти на територију, сам кренуо у бекство. Нико није желео блиске сусрете са њима, поучен искуством из Другог светског рата – Јасеновцем, Јадовном – али и оним што се дешавало у Миљевачком платоу, Масленици, Медачком џепу и Бљеску, где је спровођена тактика спржене земље, односно где није остајало ни људи, ни животиња, ничега.
У етничком чишћењу названом ,,Олуја" прогнано је више од 220.000 Срба.
© Фото : Printscreen/Youtube/RTS
Срби из Лике, Далмације, Кордуна и Баније носили су још из Другог светског рата дубоко укорењен страх од усташа и управо је тај страх био главни окидач да народ, без икакве наредбе, крене што даље од фронта, објашњава наш саговорник.
Мост Спаса
Нико није знао куда иде. Ишло се само што даље од граната и опасности. Цела Крајина је била под ватром и на домету.
Моје село је било свега неколико километара од линије фронта према Задру. Мушкарци способни за војску чували су линију по сменама. Када су почеле да падају гранате, мој брат је имао петоро мале деце, стару мајку и супругу. Шта је друго могао него да спасава породицу? Његов син, који је тада имао око седамнаест година, сео је за волан и повезао део породице, док је други део кренуо другим аутомобилом. Нико више није могао да заустави ту реку људи. И ја сам био у тој колони. Кретање је било непрекидно – што даље од граната и страха.
Тако се формирала колона Личана, Далматинаца, Кордунаша и Банијаца, која је ишла новопробијеним путем према Мосту Спаса у Мартин Броду, преко Уне. Том линијом прошло је више од сто хиљада људи, због чега се и зове Мост Спаса.
Дванаест километара од Босанског Петровца, према Кључу, 7. августа око један сат после подне, хрватски МиГ-21, који је полетео из околине Сплита, гранатирао је избегличку колону. То је случај који се данас води пред судом у Београду против хрватских пилота у одсуству. Сутрадан, 8. августа, два МиГ-а су полетела са Плеса код Загреба и напала колону код Сводне, недалеко од Новог Града. Ту су се људи, после четири дана, први пут мало одморили. Мештани српских села изнели су им храну и оно мало што су имали. Управо тада су стигли авиони и поново бомбардовали колону.
На Петровачкој цести је током гранатирања избегличке колоне 7. и 8. августа 1995. године страдало 12 цивила, међу којима је било и деце. Многи су били рањени.
© Фото : Printscreen/Youtube/RTS
Ко је остао да чува кућни праг?
Како каже Штрбац, нису се баш сви придружили тој трагичној колони, било је и оних који су одбијали да напусте кућни праг - неки су знали да их чега сигурна смрт, али се од свог огњишта нису одвајали, а други једноставно нису веровали да би их дојучерашњи пријатељи и комшије побили без размишљања.
Старије људе је било најтеже наговорити да крену. Свако од нас има такве примере у својој породици. Мој рођак Марко Штрбац био је 1928. годишта и имао је четири сина. Синови су га молили да крене с њима, а он је говорио да не жели, да му је ту жена сахрањена и да неће напустити ни имање ни њен гроб.
Унпрофорци су га одвели у камп код Бенковца, потом у Книн, а одатле је, на захтев хрватских власти, са још тридесетак Срба издвојен и ухапшен и то им је био услов да пусте остале да крену према Србији. Судило му се и у Задру и у Сплиту, а на крају је пуштен јер, како каже наш саговорник, коначно су схватили да није никакав политичар или фигура од утицаја, већ обичан српски сељак.
Рођак је касније отишао код синова у Србију, па у Аустралију, али није могао тамо да остане. Рекао је да мора да се врати у своје село и код своје жене која је тамо сахрањена. Вратио се преко Београда у родно место и после годину-две пронађен је мртав. До данас не знамо да ли је убијен или је умро од туге, јада, беде или једноставно недостатка хране и лекова.
Сваки човек кад процењује неку ситуацију увек полази од себе и тога шта би он урадио у конкретној ситуацији, прича наш саговорник. Размишља о томе како никоме ништа није нажао урадио, па да, следствено томе, ни њему нико неће наудити. Ти људи нису били сигурни да ће бити убијени. Веровали су да немају разлога да им се тако нешто догоди. Али разлог није био оно што су урадили – довољно је било то што су били Срби.
Како је све почело
Описујући ситуацију уочи „Олује“, Штрбац каже да нико није знао шта ће се тачно, где и колике ће бити размере напада, али да је у ваздуху висило да ће се нешто десити. Најављивано је, каже он, сви су знали да ће Хрватска поново кренути у напад, а индикативна је била и акција „Бљесак“ изведена само три месеца раније.
Делегација Републике Српске Крајине запутила се 2. августа у Женеву на разговоре са хрватском делегацијом, а уз посредовање представника Уједињених нација. Ишло се са намером да се постигне мирно решење спора и када је српска делегација отпутовала, тензије су мало спласле. Веровали су да се, бар док трају разговори, ништа неће догодити.
Тада нису знали оно што је данас познато, каже Штрбац – да је 31. јула на Брионима Фрањо Туђман већ одржао састанак са војним, полицијским и политичким руководством. Ти разговори ће касније постати чувени Брионски транскрипти и у њима се може видети да су Хрвати већ тада добили зелено светло од Америке да оружано крену против Републике Српске Крајине, односно САО Крајине – Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније.
Туђман је својој делегацији рекао: „Идите у Женеву, глумите да преговарате, али вам је задатак да од крајишке делегације добијете „НЕ“ као одговор на једно питање. Тај одговор треба да буде изговорен пред међународним представницима и послужиће нам као оправдање пред међународном заједницом да покренемо оно што смо већ испланирали. Питање је гласило: „Да ли ви Срби пристајете да предате оружје и вратите се у уставно-правни поредак Републике Хрватске?“, прича Штрбац за Спутњик.
Избегличка колона током злочиначке акције „Олуја“ била је дугачка десетине километара, протежући се читавим правцем кроз Хрватску и делове Босне и Херцеговине ка Србији, док су у њој стотине хиљада људи на тракторима, колима и камионима напуштали своје домове.
© AP Photo / AP PHOTO/STR / Етничко чишћење Срба са простора Хрватске у злочиначкој акцији ,,Олуја" 1995. године.
Без размишљања и договарања, српски су представници сви у глас рекли „НЕ“, након чега је хрватска делегација одмах устала од стола, објашњава наш саговорник. Имали су већ одштампано саопштење за медије који су сатима чекали испред виле. Одмах су отишли, јавили Туђману: „Добили смо оно што смо чекали.“ И акција је могла да почне. Српска делегација је преноћила у Женеви, док се хрватска одмах вратила. Ујутру, 4. августа, у пет сати, почела је операција „Олуја“.
Има ли светла на крају тунела
Тек се касније сазнало да су Хрвати ангажовали око 200.000 људи под оружјем, од чега је више од 100.000 било у првом ешалону. Имали су сагласност САД, а самим тим и НАТО-а, истиче Штрбац. Он додаје да су још у октобру 1994. пензионисани амерички официри, исти они који су учествовали у операцији „Пустињска олуја“, направили планове за хрватску „Олују“. План је био сачињен по тадашњој америчкој војној доктрини – истовремени удар из ваздуха, са копна и са воде. То је значило да нема класичних линија фронта, већ удара по дубини, по свим насељеним местима и објектима.
Данас су односи Србије и Хрватске гори него деведесетих. Штрбац истиче да је као крајишки преговарач и током најтежих борби и убијања два пута недељно ишао на разговоре са хрватском страном о размени живих, мртвих и другим хуманитарним питањима. Данас, каже, нема никаквих састанака, никакве комисије, па чак ни озбиљних међудржавних контаката. Односи никада нису били лошији, а истинско помирење ће бити могуће тек онда када будемо имали једну једину истину о рату.
Данас је свака страна укопана у свој наратив. У Хрватској постоји снажна индоктринација, а деца би уместо тога требало да се образују у духу универзалних вредности какве су толеранција и поштовање других. За нас је то злочиначка и геноцидна акција, за Хрватску је ослободилачка и темељ њене државности. Они то неће доводити у питање. Чак се размишља и о законским решењима која би санкционисала свако оспоравање званичног тумачења Домовинског рата.
Штрбац каже да, нажалост, не види светло помирења на крају тунела и да не верује да ће га доживети, али да се свим срцем нада да ће га бар његов унук осетити.
Погледајте и:
