Права Срба у региону – где има помака а где је ситуација све гора
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Док су права Срба у Српској и Црној Гори боља него раније, а Румуни и Мађари нам стандардни пријатељи, стање у Хрватској је из године у годину горе. Албанија и Словенија иду раме уз раме по лошем третману нашег народа, а напади на Србе са Косова и Метохије су свакодневица. Потребна нам је једна институција која би се искључиво бавила овим питањм.
Овако генерални секретар Напредног клуба и економиста Игор Вуковић коментарише резултате Извештаја о политичким правима српског народа у региону за 2025/2026. годину. Удружење грађана Напредни клуб сваке године, на годишњицу „Олује“ објављује свој извештај, а корице су му црне, сликовито предочавајући тешко стање у којем се налази наш народ у региону.
Методологија иза писања извештаја врло је проста, каже Вуковић, и ослања се на уставе и законе држава у окружењу које гарантују права српском народу, као и на јавно доступне податке. Анализирају у којој мери се поштују постојећа правила и апелују на државе да примењују сопствене законе и уставне одредбе. Основна препорука аутора извештаја и главна ствар за коју се залажу јесте већа институционална подршка нашем народу у окружењу, јаче повезивање са матицом и изградња институција српског народа у суседним државама које би системски помагале у решавању њихових проблема.
Српска и Црна Гора напредују
У текућој години највећи напредак по питању политичких права нашег народа остварен је у Републици Српској, пре свега због укидања америчких санкција представницима српских власти, али и због инвестиција у оне крајеве Федерације БиХ у којима већински живе Срби, објашњава Вуковић. У Црној Гори је ситуација нешто сложенија, али је приметан пораст заступљености Срба у јавној управи.
Док је раније само око седам одсто Срба било заступљено у јавној управи, данас се тај број креће од 20 до 25 процената, што приближно одговара њиховом уделу у становништву. Са друге стране, нерешено је питање српског језика којим, према званичном попису, говори 43 одсто становништва Црне Горе. На многим местима се не поштује закон у погледу службене употребе језика или истакнутих табли са ћириличним називима, тако да и то спада у институционална питања на којима морамо порадити, каже Вуковић за Спутњик.
Он додаје и да је једно од главних питања враћање српских писаца и песника у уџбенике из којих су пре неколико година избачени. Ово је императивно, како би српска деца учила о свом, а не туђем књижевном наслеђу.
Хрватска из године у годину гора
Хрватска неколико година за редом држи „рекорд“ у извештајима Напредног клуба, јер упорно избија на прво место по питању угњетавања Срба и кршења њихових законом загарантованих права.
Ситуација у Хрватској је из године у годину све гора, пре свега због органске мржње хрватског народа према српском. Без обзира на чињеницу да су протерали сав српски живаљ који је вековима живео на територији данашње Републике Хрватске, њима то није довољно. Они из године у годину повећавају број међунационалних инцидената, не смирују се, не поштују законе које су усвојили, па ни Ердутски споразум. То је проблем са којим морамо да се суочимо и да га решавамо на начин на који ће најбоље помоћи тамошњим Србима и изградимо институције.
Посебно је жалостно што се ни након уласка Хрватске у Европску унију ситуација није побољшала, истиче наш саговорник и додаје да Хрвати, бар када је реч о Србима, једноставно не примењују европску праксу коју би морали да примењују као стална чланица ЕУ.
Изградња институција, повезивање Срба и помоћ Србима у Хрватској је оно што ми можемо да урадимо као држава, а што се њих тиче, ту изгледа никада неће бити помака.
Срби су протерани, повратници застрашивани, напади константни, а чак се руше и ћирилични надгробни споменици. Ситуација не иде набоље, а тешко да се може замислити шта још може да се деси па да је погорша.
Реакција државе, између осталог, подразумева и реципроцитет. Хрватска заједница, како они то воле да кажу уместо мањина, у Србији ужива сва законом гарантована права, има своје институције и финансирање. Реципроцитет јесте једна од адекватних мера, не само према њима, него и према свим осталима. Дипломатски гледано, то би требало да буде последња мера, јер када кажемо институцинално деловање и када на то апелујемо, више мислимо на формирање институција које би се системски бавиле питањима Срба, за разлику од досадашњих појединачних интервенција. Све док има једног Србина или Српкиње у Хрватској, за њих се вреди борити свим силама.
Како је у остатку региона?
У Северној Македонији је ситуација нешто боља него раније, каже Вуковић. Странка Ивана Стоилковића је у огромној мери посвећена правима српског народа, а део је владајуће коалиције, па се постепено остварују права српске заједнице. Тамо постоји реципроцитет приликом запошљавања, води се брига о верским правима, употреби језика, финансирању српских институција у градовима у којима Срби чине одређен проценат становништва. Тамошња ситуација је дефинитивно померена са „мртве таке“, тврди Вуковић.
Настава и уџбеници у Македонији нису део институционализованог решења какво постоји у Румунији и Мађарској. Те две државе представљају изузетно светао пример и у њима се, за разлику од Словеније, Албаније и Македоније, српски језик не учи као курс или час допунске наставе, већ је саставни део школског система. У Румунији чак постоји и тзв. позитивна дискриминација где по њиховим законима 20 одсто становништва једног места мора бити српско, да би остварили своја загарантована права, а они их поштују чак и кад је тај проценат мањи. Што се Мађарске тиче, тамо је према последњем попису повећан број припадника српског народа за чак 20 процената, што је врло занимљив податак. Тамо се остварују сва законом загарантована права Срба.
Албанија и Словенија раме уз раме
За разлику од светлих примера Румуније и Мађарске, у Албанији су Срби признати као мањина само формално, док у Словнији уопште и нису признати, упркос томе што су друга по величини национална заједница у тој држави.
Словенци су признати као мањина код нас, иако их има само две хиљаде у читавој Србији. Потпуно су равноправни, док наш народ тамо нема никаква мањинска права. Српски језик није у употреби, а деци није омогућено да прате наставу на матерњем језику.
Наш саговорник каже да се не може тако лако одговорити на питање да ли Срби уживају више права у Албанији или у Словенији, јер је Словенија ипак чланица ЕУ.
У Словенији нема те органске мржње према српском народу. Наши људи у Албанији не могу да носе своје српско име и презиме, већ морају да бирају једно од та два, док други део имена мора бити албански. Уколико желе да задрже своје пуно име, морају платити таксу од хиљаду евра. Тога ипак нема у Словнији, можете задржати своје име. Кад се све заједно премери, можда то и дође на исто, јер треба узети у обзир чињеницу да је Словенија чланица ЕУ, а да не поштује ниједан савремен однос према националној мањини који заговара та институција.
Када је реч о Косову и Метохији, Вуковић каже да је тамошња ситуација свима добро позната. Патње Срба из јужне покрајине нису упоредиве са стањем њихових сународника из околних држава, али се зато неки од њихових проблема решавају на сличан начин.
Срби јужно од Ибра имају озбиљне проблеме са интеграцијом и повезаношћу са матицом. Та веза је врло слаба и на томе би додатно требало радити. Свакодневно сведочимо нападима и притисцима на српски народ на Косову и Метохији, видимо сви ових дана шта се дешава и на Газиводама, али остаје нам само да апелујемо и да никако не разједињујемо наш народ. Свака порука коју шаљемо другима о нашој међусобној подели никако не побољшава наш статус, нити морал нашег народа у заграничним државама.
Потребна засебна институција
Свим наведеним питањима и проблемима данасе се баве Министарство спољних послова, Министарство за дијаспору и пратећи државни органи који се баве сличним темама, међутим, у Напредном клубу сматрају да је потребно основати посебну институцију која би се искључиво бавила правима Срба у региону и њиховим повезивањем са матицом. Дакле, не би се бавили читавом дијаспором, већ само непосредним окружењем.
Примера ради, Срби у Албанији не могу да добију двојно држављанство јер се наводи да немају аутохтоно порекло у Републици Србији. То није зачуђујуће, јер су они вековима настањени у данашњој Албанији. Ту бисмо им конкретно могли помоћи и дати српско држављанство, олакшати читаву процедуру, јер су они такође припадници нашег народа, иако немају корене у данашњој Републици Србији. Слично се дешавало и са Бугарима у Албанији, али њихова држава је реаговала и омогућила им стицање двојног држављанства. За такво питање је конкретно задужено Министарство унутрашњих послова, али управо на овим примерима се виде значај и потреба оснивања засебне институције која би се бавила искључиво питањем права српског народа у региону, односно у заграничним земљама, закључује Вуковић.
Удружење грађана Напредни клуб до сада је објавило осамнаест годишњих Извештаја о политичким правима српског народа у региону. Због лошег стања у којем се налази наш народ, корице извештаја су од 2016. године бојене у црно. Прилике су и даље тешке, али је дошло до извесних побољшања у Српској и Црној Гори, па је овогодишње издање штампано у нешто светлијој нијанси.
Погледајте и:
