Велики пад Европе: Више се кажњава исмевање лажљивих лидера него – позив на убијање
© AP Photo / Markus Schreiber
Пратите нас
У Немачкој, као и у целој западној Европи, постоји само један циљ – водити рат против Русије. Отуда и потреба да се пооштре закони о „вербалном деликту“, јер сви који су за мир и који су против садашње немачке владајуће клике, морају да буду санкционисани и маргинализовани.
Изгледа да је у Немачкој већи проблем ако неки грађанин канцелара назове лажовом, него када новинар говори о томе како да се припадници неке друге нације, у овом случају руске, ефикасно убијају.
Тако барем испада из расправе покренуте у Немачкој, треба ли пооштрити или укинути фамозни параграф 188 Кривичног законика, по којем су политичари заштићени од клевета и увреда. Са друге стране, расправе о одговорности немачког новинара Михаела Мартенса, који је из Београда позивао на убијање што више Руса, није ни било. Пратило ју је само једно саопштење његове матичне куће да се не ради о званичном редакцијском ставу.
Увредити Мерца горе него убити Руса
Током лета, немачка политичка јавност је подељена на оне који би закон о вербалном деликту, оригинално усвојен педесетих година прошлог века пооштрили, и на оне који би га у потпуности укинули. Сам Фридрих Мерц жали се да је канцелар који трпи увреде као ни један други његов претходник. За то време, немачки грађани плаћају цех – прошле године суд је са 450 евра казнио једног грађанина града Хајлброна у покрајини Баден-Виртенберг, зато што је Мерца на друштвеним мрежама назвао „Лажљивим Фрицом“.
И када упоредимо „увреду“ на рачун немачког канцелара са оним што је Мартенс рекао у Београду, добијамо комедију у којој је забрањено критиковати политичаре, али сасвим нормално да питате како да Украјина убије још више Руса, само треба пажљиво изабрати формулацију.
Према речима редитеља Бориса Малагурског, у Немачкој је већи проблем када Мерца назовете лажовом, него када немачки канцелар буде ухваћен у лажи. А много је већи проблем када Мерца назовете лажовом, него када немачки новинар у Београду пита Зеленског како Европљани могу да му помогну да убије што више Руса.
„При том, његово вађење и правдање да је заправо мислио на руске војнике, по мени, баш и не пије воду, када се узме у обзир да западне обавештајне службе шаљу Украјини податке и омогућавају јој да гађа дубину руске територије и убија, не само војнике, него и цивиле. Недавно смо имали случај да је погођена плажа – убијено је осморо људи, међу њима и четворо деце. Апсолутно се у изјави видело да се мисли на убијање и руских цивила, не само војника“, објашњава Малагурски.
Сада, са расправом треба ли пооштрити вербални деликт у самој Немачкој, види се да су немачке власти прешле са тога да санкционишу само Русе, на то да санкционишу и сопствене грађане, поготово оне који се усуде да буду за мир и који на било који начин критикују политичаре који су на власти, додаје наш саговорник.
Задатак: сатрти сатиру
Малагурски посебно наглашава положај сатире, која се третира као прекршај, док се ратни вокабулар представља као део нормалног политичког дискурса. То се дешава управо зато што је већина грађана на Западу за мир.
„О томе се премало говори јер се такав утисак не стиче када се гледају њихови медији, који су ратнохушкачки настројени. Тобоже, Русија мора да се порази, иначе ће њихове земље изгубити смисао постојања. Свако ко се одупре том наративу, било кроз озбиљну критику, било кроз сатиру, заправо је највећа претња. Ту је сатира, можда чак и већа претња јер ослобађа људе од страха“, наводи он.
Сатира руши концепт према коме ће Русија разарати немачке градове, док су западноевропски политичари моралне громаде. Зато је логично објашњење да немачке безбедносне и обавештајне службе морају да ограниче сатиру, додаје Малагурски.
Тако нешто у Немачкој су радили још само нацисти. Ради се о праксама гушења слободе говора које се везују за мрачно доба немачке историје, али то и има смисла с обзиром на то кога данашња немачка државна политика подржава у Украјини.
„Мислим да је већина Немаца против овакве власти и мислим да се ти људи осећају беспомоћно. Једина партија која је против овакве политике је Алтернатива за Немачку и она је скоро забрањена. Слично је и у Француској, где је донедавно било онемогућено Марин Лепен да се кандидује на изборима. Тако да видимо покушаје да се институционално забрани свака критика званичног курса европских политичара који су каријеру изградили на антируском наративу и подршци Украјини“, оцењује Малагурски.
У Европи више нема политичке културе
Чак и сама расправа о томе треба ли пооштрити неки пропис о вербалном деликту показује колико се политичка култура у Европи променила. Када погледамо како су изгледали западноевропски политичари пре неколико деценија, чак и у не тако давној прошлости, може се закључити да се радило о каквим таквим државницима.
„Европа и политичка култура су две ставке које су некада ишле заједно. Сада, нажалост, не“, каже наш саговорник и додаје да се то најбоље види када се упореде случајеви кажњеног немачког грађанина и Мартенсовог позива на убијање што више Руса.
Као резултат тог пада, добијамо данашње политичаре који су карикатуре својих претходника. Тако добијамо Кају Калас, шефа европске дипломатије за коју је новост да су Руси и Кинези победници Другог светског рата.
„И када слушамо Фридриха Мерца, човека који долази из Блек рока и штити интересе корпорација и одбрамбене индустрије, видимо да ту нема никакве везе са интересом обичних Немаца. Обични Немци су маргинализовани и санкционисани ако им се не свиђа куда ово све води“, закључује Малагурски.
Погледајте и:
