https://sputnikportal.rs/20260906/zasto-vecinska-srbija-postuje-generala-mladica-neki-ljudi-traju-a-neki-se--predaju-video-1203038655.html

Зашто већинска Србија поштује генерала Младића: Неки људи трају, а неки се – предају /видео/

Зашто већинска Србија поштује генерала Младића: Неки људи трају, а неки се – предају /видео/

Sputnik Србија

Смрт Ратка Младића фактички је представљала нови повод за отварање старих полемика, па и оштријих сучељавања. Није ни чудо, пошто је Ратко Младић од стране... 06.09.2026, Sputnik Србија

2026-09-06T20:34+0200

2026-09-06T20:34+0200

2026-09-06T20:34+0200

регион

регион

регион – политика

ратко младић

коментари и аналитика

емисија „пророк“

подкаст

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/04/1203039143_0:0:1780:1001_1920x0_80_0_0_ff85bf3e7fc64dcc067190a0fc362687.jpg

Мишљење већинског дела је другачије, па отуда и све акције и реакције које су уследиле.Зашто је тако? Прво, за оне који се сећају „туробних деведесетих“, а поготово код пречана, Ратко Младић је „генерал са петљом“, одлучни војник који се појавио у тренутку када је било много неодлучних доносилаца одлука.У том хаотичном периоду, када се разни смутљивци на челу свакојаких покрета и паравојски представљају заштитницима националних интереса, постројавају официре и политичаре, стварају своје „слободне шверцерске зоне“, Младић је успео да устроји систем и формира Војску Републике Српске која је убрзо постала и респектабилна војна снага на терену.Без Војске нема ни СрпскеИз данашње перспективе посматрано, без Војске Републике Српске не би било ни Републике Српске. Политичари јесу доносили резолуције и декларације, било је међу њима јако храбрих људи, али би се то у пракси тешко остварило да није било респектабилне војне снаге на терену.Друго, хаос је настајао и због тога што се није јасно знало где престаје југословенско, а почиње српско (и обрнуто). Тек када је реч о српском, од политичког фолклора до стратегијских промишљања, тешко је било уочљиво шта ту може представљати најмањи заједнички садржалац за икакво дугорочно усмерење.Наравно, у другим чаршијама, попут сарајевске и загребачке уоквирен је другачији поглед на тадашња дешавања, па и овај закључак са њиховог становишта делује неистинито или макар неубедљиво.Упркос оквиру према којем је „великосрпска агресија од стране четника“ била деценијама припремана, српски корпус је почетак грађанског рата дочекао у конфузији, без јасно дефинисаних циљева и пројекција, уз далеко више „партизана“ него „четника“ на руководећим местима.Треба још додати и како је понајвише било „дезертера“, оних који нису осећали потребу да бране прагове својих родних кућа.Уместо петокраке - тробојкаИ сам Младић долазио је из југословенске официрске школе, као члан партије декларисао се и као комуниста, али је и брзо схватио да конфузија представља највећег непријатеља дефинисању циљева и интереса. Такође, није се могао одрећи ни матичне „херцеговачке представе“, што је борби давало смисао и објашњење. Бранио је свој родни праг, у селу недалеко од Калиновика. На место петокраке стављена је тробојка, уместо југословенског за нови оријентир проглашено је српско и тако је започело грађење нове политике.Треће, у тренуцима када су политичари почели да попуштају под западним притисцима, војно руководство Републике Српске оштро им се успротивило. Генерал Младић супротстављао се и Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу, због тога претрпео покушаје смењивања, али и далеко озбиљније жртве и последице које су се одразиле на његов живот.Да ли би уопште било преговора у Дејтону без тог супротстављања?Ишао испред војскеЧетврто, дословно сви који су били под Младићевом командом описују га као часног и поштеног генерала.Истина, наводе и да је био строг, импулсиван и тврдоглав, али и да у рату није зарађивао, нити се сакривао. Ишао је напред, испред своје војске, излагао се ризицима и преузимао одговорност. Уз то, анализирајући колико је сачувао, каква је била „линија фронта“ и са чим је све располагао (у ову рачуницу треба укалкулисати и санкције, општу немаштину, хроничне недостатке), приметно је и да се његово руковођење може квалификовати као успешно.Пето, Младић није ни калкулисао, радио је оно што мора, иако је свима било јасно да се тако замера најмоћнијима на свету, те да се по њега самог такво морање не може добро завршити.Спречио је јунску НАТО интервенцију на Републику Српску 1995. године непопуларним, али тада јединим могућим инструментом – лишавајући слободе официре и војнике из састава УНПРОФОР – а. Каснији напад на Републику Српску током септембра био је другачије спроведен од првобитно планираног између осталог и услед „јунских дешавања“. Ово понижење му никада нису заборавили руководиоци НАТО, каснији процеси вођени против њега били су и овим чином мотивисани.Већински део српске јавности, дакле, лик и дело генерала Младића сагледава кроз призму која превазилази садашњи тренутак и симболички или дословно тиче се круцијалних питања о историјском континуитету.А када је о историјском континуитету реч, то се већ додирује и преплиће са питањима идентитета и пратећег метанаратива, па и добија другачију димензију у полемикама.Они који осуђују Младића у потпуности прихватају западну представу о њему. Са једне стране, то отвора „старо поље сучељавања“ о српском (геополитичком) питању и западним (британским, аустроугарским, немачким, а од друге половине ХХ века и америчким) пројекцијама. Никада овакве пројекције нису обликоване случајно, нити без разлога, али што је још интересантније, никада нису биле ни креиране на истинитим подацима.Са друге стране, отворена је (по ко зна који пут) и тема Сребренице и улоге Ратка Младића у почињеном злочину. Зашто тај масовни и страшни злочин не утиче на корекцију става већине? Неколико је разлога, о томе се може писати опширно, а међу најзначајнијим је једнострана и пристрасна реконструкција догађаја, учињена баш тако да би се омогућила каснија квалификација. Пошто је то чињено једнострасно и пристрасно, изгубила се могућност за озбиљну и свеобухватну реконструкцију дешавања и утврђивање истине.Хаг неће издржати тест временаУ Београду и Бањалуци се на томе онолико инсистирало, било је и добровољаца који су у таквом заједничком пројекту са Сарајевом и колегама са Запада желели да учествују. Зашто се у том смеру за последњих 30 година није урадило ништа?Оно што је писано у Хагу можда јесте довољно да се данас бриселске евробирократе позивају на пресуде, али не може издржати тест времена.Напослетку, правоснажна пресуда Ратку Младићу утврђена је прегласавањем, при чему је издвојено мишљење председнице Жалбеног већа упечатљивије од свега наведеног у пресуди. Индикативно је и да се приликом реконструкције догађаја из Сребренице не узима у обзир сведочење Хакије Мехољића како је Алија Изетбеговић јоп септембра 1993. године помињао да 5.000 муслиманских жртава може довести до интервенције НАТО против Војске Републике Српске. Индикативно је и да током преговора у Дејтону Сребреница није поменута као аргумент.Момир Булатовић је то наводио, апострофирајући како не би могло бити Републике Српске да је неко од учесника преговора „потегао“ питање геноцида. Напослетку, индикативно је и обраћање Дарка Младића како је нуђена нагодба од стране представника америчке обавештајне заједнице о предаји Ратка Младића и служења релативно кратке затворске казне (колико траје суђење, толика да му буде и затворска казна) у замену за сведочење против Слободана Милошевића.Ово су лако проверљиве информације, доступне у монографијама, архивском материјалу (видео и писаном), различитим публикацијама. У овом погледу, најосетљивије је питање створене слике у муслиманском бошњачком корпусу, пошто се сваки покушај разматрања злочина у Сребреници који није у складу са њиховим наративом аутоматски проглашава „негирањем геноцида“, самим тим и негирањем злочина.Нити се може негирати злочин, нити се смеју омаловажавати жртве, нити је у српском интересу да релације са бошњачким корпусом буду препуни тензија, па је зато ово осетљива тема.Делује апсурдно, али заснивање наратива, тако важног за народотворни процес, на једној судској пресуди изузетно је опасно, па би зато заједничко реконструисање приче о Сребреници и утврђивање онога што се десило одговарало колико Србима, толико и Бошњацима. У супротном, наратив може потрајати колико и одрживост написаног у пресуди, а од тог наратива зависи даљи ток народотворног процеса, односно идентитетска основа.У сваком случају, сасвим супротно досадним и отрцаним фразама о „геноцидности Срба“ и „правдању злочина“ постоје и други разлози због чега више ни тема Сребренице не може шире и дубље утицати на опредељивање јавности нити према рату у БиХ, нити према Ратку Младићу. У креирању слике у српској јавности о ономе што Ратко Младић јесте био западна конструкција коју шире „чаршијске номенклатуре“ игра скромну и ограничену улогу. Више и дубље на стварање епске фигуре утиче „херцеговачка представа“ заснована на посебном „мерењу времена“, сагледавању историјског континуитета, доживљавајима постојања и припадања.Лик Ратка Младића укопљен је у дуги и широки метанаратив. И оно што се такође уочава, јесте да ту и такву представу и тај метанаратив не могу пореметити ни једнообразна саопштења разних западних институција, нити јефтини текстићи свакојаких аналитичара и новинара.То не само да у већинском делу српске јавности не изазива важније ефекте, него остаје и потпуно незапажено. Ваљда и зато што никога не интересује. Јер, противници могу бити далеко моћнији и много богатији, али против овакве филозофије на дуги рок не могу се изборити. Јер, постоје две врсте људи: они који трају и они који се предају.Погледајте и:

2026

Вести

sr_RS

регион, регион – политика, ратко младић, коментари и аналитика, емисија „пророк“, подкаст