https://sputnikportal.rs/20260920/tajna-nimrudskog-teleskopa-sta-su-asirci-izmislili-pre-2700-godina-1202960429.html
Тајна Нимрудског телескопа: Шта су Асирци измислили пре 2.700 година
Тајна Нимрудског телескопа: Шта су Асирци измислили пре 2.700 година
Sputnik Србија
У древном Нимруду пронађен је комад горског кристала стар 2.700 година који подсећа на сочиво. Могао је да увећава слику, што је отворило интригантно питање... 20.09.2026, Sputnik Србија
2026-09-20T19:46+0200
2026-09-20T19:46+0200
2026-09-20T19:46+0200
наука и технологија
наука и технологија
телескоп
звезде
ирак
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0a/19/1145113207_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_298b1365d81e725e37946aea88e4693a.jpg
Године 1849. британски археолог је током ископавања палате у древном асирском граду Нимруду пронашао мали комад горског кристала. Мајстор који је живео пре 2.700 година направио је једну страну кристала равном, а другу, напротив, испупченом, у суштини, направио је сочиво. Оно може да фокусира светлост и чак донекле увећава слику.Први телескоп у историји појавио се у Европи 1608. године. Дакле, између њега и асирског сочива прошло је више од две хиљаде година. Није изненађујуће што су се међу историчарима одмах појавила бројна питања: да ли је то лупа или можда део сложеног оптичког инструмента који је Асирцима омогућавао да посматрају планете и звезде много пре Галилеја и Коперника?Кристал из краљевске палатеЛејард је овај предмет пронашао у Северозападној палати древног града Нимруда, који се налази на територији данашњег Ирака. Што се тиче самог артефакта, он данас скромно стоји у једној од витрина Британског музеја под прилично неупечатљивим називом „овална инкрустација од горског кристала“.Истраживачи су одавно утврдили да је жижна даљина обрађеног кристала приближно 12 центиметара. Ако се предмет правилно постави, он заиста може да функционише као лупа.Међутим, кустоси Британског музеја одлучно оспоравају оптичка својства овог кристала. Према њиховом тумачењу, кристал је у прошлости једноставно био уграђен у неку ножицу краљевског престола или у неку кутију као украс. Аргумент музејских стручњака је да сама чињеница да предмет има својство увећавања не доказује ништа. Другим речима, могуће је да је све то била случајност.Треба, међутим, рећи да британски научници ту помало поједностављују ствар. Горски кристал је веома тврд минерал, а ручна обрада таквог материјала била је изузетно захтевна, посебно у VII веку пре нове ере, када су алати били веома примитивни. Тешко је поверовати да би мајстор уложио толики труд ако је предмет био само „стаклени украс за намештај“.С друге стране, Асирци су за собом оставили буквално планине глинених таблица са астрономским записима, али се ни у једној од њих не помињу оптичке цеви.Превише смела хипотезаКрајем XX века италијански асириолог Ђовани Петинато уздрмао је научни свет. Он је изнео тврдњу да кристал није био играчка, већ сочиво древног телескопа којим су се служили асирски астрономи.Замислите: пре 2.700 година неко је већ посматрао Сатурн или Јупитер кроз систем увеличавајућих сочива. Звучи смело, али ова теорија има једну велику слабост.Да, становници Месопотамије били су изузетни посматрачи неба. Бележили су помрачења и кретање планета са таквом прецизношћу да су њихове таблице касније користили чак и Грци. Али астрономско знање само по себи није доказ постојања телескопа. Сва та достигнућа могла су бити остварена и без сочива, захваљујући вековима посматрања неба голим оком и напредној математици.И што је најважније: за телескоп је потребан систем сочива, најмање два. А овде имамо само један комад кристала. Нису пронађени ни носачи, ни додатни оптички елементи. Археолози су претражили палату, без резултата.Због тога Петинатова хипотеза остаје занимљива, али непотврђена претпоставка. Научна заједница је за сада не може прихватити као доказану чињеницу.Употребљивост сочиваГодине 1997. археолог Димитрис Планцос спровео је систематски преглед свих познатих древних „сочива“. Његов закључак био је прилично строг: већина таквих предмета заправо су били обични украсни предмети.Површина древних кристала ретко је била савршено глатка. Свака огреботина или природна неправилност могла је да изобличи слику до непрепознатљивости, па је њихова практична употреба у оптици била веома ограничена.Међутим, други истраживачи имају сасвим другачије мишљење о овом питању. Још 1987. године Џорџ Сајнс и Јанис Сакеларакис проучавали су кристале из Идејске пећине на Криту и дошли до запањујућег резултата: нека древна сочива била су изузетно доброг квалитета. Могла су, на пример, да се користе за веома мале гравурске радове. Из тога следи да су древни мајстори умели да израде сасвим функционалну оптику. Питање је, међутим, нешто друго: да ли је занатлија из Нимруда, чије је име одавно заборављено, заиста намеравао да свој производ користи у научне сврхе?А 2019. године прича о нимрудском телескопу добила је нови обрт. Истраживач Анхел Гарсија добио је приступ артефакту и направио његове детаљне фотографије. Научник је изнео још егзотичнију верзију: кристал је можда био древни монокл за корекцију вида. Могуће је да је помагао неком остарелом асирском велможи или краљу који је имао далековидост или астигматизам.Идеја је веома занимљива, али већина историчара ју је, благо речено, дочекала без много ентузијазма. Достигнућа месопотамских научникаСваки историчар науке потврдиће да савремена астрономија у великој мери почива на достигнућима месопотамских научника. На пример, Вавилонци су чак 1.500 година пре Европљана израчунавали положај Јупитера користећи трапезе.Штавише, методе прорачуна које су користили Месопотамци биле су толико напредне да су представљале својеврсне геометријске интеграле и основе математичке анализе. У суштини, древни истраживачи из Међуречја израчунавали су површину испод криве како би предвидели кретање планете.Почев од VIII–VII века пре нове ере, Месопотамци су прешли на систематска посматрања и почели да примењују унутрашњу логику за предвиђање кретања планета. То је био први корак ка правој научној револуцији.Вавилонци су научили да са великом прецизношћу предвиђају помрачења Сунца. За то су користили Саросов циклус — период од приближно 6.585 дана, односно око 18 година, након којег се помрачења понављају.Најстарији каталог звезда такође је дело Месопотамаца. Најкасније је састављен у VIII веку пре нове ере. Садржи спискове звезда, описе планета, шеме дужине дана и ноћи, као и правила за увођење преступних месеци. Већина грчких сазвежђа води порекло управо одатле.Погледајте и:
ирак
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
наука и технологија, телескоп, звезде, ирак
наука и технологија, телескоп, звезде, ирак
Тајна Нимрудског телескопа: Шта су Асирци измислили пре 2.700 година
У древном Нимруду пронађен је комад горског кристала стар 2.700 година који подсећа на сочиво. Могао је да увећава слику, што је отворило интригантно питање: да ли су Асирци имали примитивни оптички инструмент за посматрање звезда, више од два миленијума пре првог телескопа.
Године 1849. британски археолог је током ископавања палате у древном асирском граду Нимруду пронашао мали комад горског кристала. Мајстор који је живео пре 2.700 година направио је једну страну кристала равном, а другу, напротив, испупченом, у суштини, направио је сочиво. Оно може да фокусира светлост и чак донекле увећава слику.
Први телескоп у историји појавио се у Европи 1608. године. Дакле, између њега и асирског сочива прошло је више од две хиљаде година. Није изненађујуће што су се међу историчарима одмах појавила бројна питања: да ли је то лупа или можда део сложеног оптичког инструмента који је Асирцима омогућавао да посматрају планете и звезде много пре Галилеја и Коперника?
Кристал из краљевске палате
Лејард је овај предмет пронашао у Северозападној палати древног града Нимруда, који се налази на територији данашњег Ирака. Што се тиче самог артефакта, он данас скромно стоји у једној од витрина Британског музеја под прилично неупечатљивим називом „овална инкрустација од горског кристала“.
Истраживачи су одавно утврдили да је жижна даљина обрађеног кристала приближно 12 центиметара. Ако се предмет правилно постави, он заиста може да функционише као лупа.
Међутим, кустоси Британског музеја одлучно оспоравају оптичка својства овог кристала. Према њиховом тумачењу, кристал је у прошлости једноставно био уграђен у неку ножицу краљевског престола или у неку кутију као украс. Аргумент музејских стручњака је да сама чињеница да предмет има својство увећавања не доказује ништа. Другим речима, могуће је да је све то била случајност.
Треба, међутим, рећи да британски научници ту помало поједностављују ствар. Горски кристал је веома тврд минерал, а ручна обрада таквог материјала била је изузетно захтевна, посебно у VII веку пре нове ере, када су алати били веома примитивни. Тешко је поверовати да би мајстор уложио толики труд ако је предмет био само „стаклени украс за намештај“.
С друге стране, Асирци су за собом оставили буквално планине глинених таблица са астрономским записима, али се ни у једној од њих не помињу оптичке цеви.
Крајем XX века италијански асириолог Ђовани Петинато уздрмао је научни свет. Он је изнео тврдњу да кристал није био играчка, већ сочиво древног телескопа којим су се служили асирски астрономи.
Замислите: пре 2.700 година неко је већ посматрао Сатурн или Јупитер кроз систем увеличавајућих сочива. Звучи смело, али ова теорија има једну велику слабост.
Да, становници Месопотамије били су изузетни посматрачи неба. Бележили су помрачења и кретање планета са таквом прецизношћу да су њихове таблице касније користили чак и Грци. Али астрономско знање само по себи није доказ постојања телескопа. Сва та достигнућа могла су бити остварена и без сочива, захваљујући вековима посматрања неба голим оком и напредној математици.
И што је најважније: за телескоп је потребан систем сочива, најмање два. А овде имамо само један комад кристала. Нису пронађени ни носачи, ни додатни оптички елементи. Археолози су претражили палату, без резултата.
Због тога Петинатова хипотеза остаје занимљива, али непотврђена претпоставка. Научна заједница је за сада не може прихватити као доказану чињеницу.
Године 1997. археолог Димитрис Планцос спровео је систематски преглед свих познатих древних „сочива“. Његов закључак био је прилично строг: већина таквих предмета заправо су били обични украсни предмети.
Површина древних кристала ретко је била савршено глатка. Свака огреботина или природна неправилност могла је да изобличи слику до непрепознатљивости, па је њихова практична употреба у оптици била веома ограничена.
Међутим, други истраживачи имају сасвим другачије мишљење о овом питању. Још 1987. године Џорџ Сајнс и Јанис Сакеларакис проучавали су кристале из Идејске пећине на Криту и дошли до запањујућег резултата: нека древна сочива била су изузетно доброг квалитета. Могла су, на пример, да се користе за веома мале гравурске радове. Из тога следи да су древни мајстори умели да израде сасвим функционалну оптику. Питање је, међутим, нешто друго: да ли је занатлија из Нимруда, чије је име одавно заборављено, заиста намеравао да свој производ користи у научне сврхе?
А 2019. године прича о нимрудском телескопу добила је нови обрт. Истраживач Анхел Гарсија добио је приступ артефакту и направио његове детаљне фотографије. Научник је изнео још егзотичнију верзију: кристал је можда био древни монокл за корекцију вида. Могуће је да је помагао неком остарелом асирском велможи или краљу који је имао далековидост или астигматизам.
Идеја је веома занимљива, али већина историчара ју је, благо речено, дочекала без много ентузијазма.
Достигнућа месопотамских научника
Сваки историчар науке потврдиће да савремена астрономија у великој мери почива на достигнућима месопотамских научника. На пример, Вавилонци су чак 1.500 година пре Европљана израчунавали положај Јупитера користећи трапезе.
Штавише, методе прорачуна које су користили Месопотамци биле су толико напредне да су представљале својеврсне геометријске интеграле и основе математичке анализе. У суштини, древни истраживачи из Међуречја израчунавали су површину испод криве како би предвидели кретање планете.
Почев од VIII–VII века пре нове ере, Месопотамци су прешли на систематска посматрања и почели да примењују унутрашњу логику за предвиђање кретања планета. То је био први корак ка правој научној револуцији.
Вавилонци су научили да са великом прецизношћу предвиђају помрачења Сунца. За то су користили Саросов циклус — период од приближно 6.585 дана, односно око 18 година, након којег се помрачења понављају.
Најстарији каталог звезда такође је дело Месопотамаца. Најкасније је састављен у VIII веку пре нове ере. Садржи спискове звезда, описе планета, шеме дужине дана и ноћи, као и правила за увођење преступних месеци. Већина грчких сазвежђа води порекло управо одатле.
