Додељена Велика награда „Иво Андрић“
© Sputnik / Дејан Симић
Пратите нас
Српски књижевни историчар Мило Ломпар и песникиња Злата Коцић, овогодишњи су добитници Велике награде „Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт.
Жири који је радио у саставу Владимир Димитријевић, Желидраг Никчевић и Весна Тријић (председник), на завршној седници донео је одлуку да Ломпара награди за студију „О самозванцу: Његош и модерна“, док је Злати Коцић признање доделио за животно дело и укупан допринос књижевности и култури, саопштено је из Андрићевог института.
Културноисторијски есеј „О самозванцу Мила Ломпара дело је несвакидашње интелектуалне и филозофске продубљености. У његовој основи налази се превратничко тумачење Његошевог драмског спева Лажни цар Шћепан Мали које се развија на два плана: унутар Његошевог опуса – где, откривањем знакова трансформације метафизичког у нихилистичко и херојског у гротескно, доказује присуство модерности – и унутар српске културе – где указивањем на актуелност Његошевих тема и начина мишљења, враћа његовој фигури неопходну животност. Уопштавајући, затим, своја полазишта, Ломпар појаву самозванца – мајстора преваре и лагања – посматра у различитим епохама и традицијама, не би ли одгонетнуо шта је то што у култури омогућава продуктивност лажи, али и шта је у људском бићу призива и поздравља – каже се у образложењу жирија.
Ломпар: И за Андрића Његош је био највећи песник нашег језика
У првом реаговању на награду, на констатцију да је занимљиво што је за тумачење Његошевог дела добио признање са Андрићевим именом, и да то унеколи значи да не мења друштво -будући да су и Његош и Андрић дуго у његовом професорском и књижевно-историјском фокусу, Мило Ломпар за Спутњик каже да је и за Андрића Његош био највећи песник нашег језика.
“И Андрић који је иначе био доста уздржан у изрицању таквих оцена у свом чувеном есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли је два пута то написао и притом, кад је други пут казао да је то највећи песник значи да је желео да каже да му се она прва изјава није случајно омакла, него да она изражава његов дубоки став. То посведочује и чињица да је Његош песник о ком је он највише писао - девет есеја о црнагорском владики и класичном песнику српске културе" каже професор Ломпар за Спутњик.
Његова награђена студија посвећена је Његошевом мање уоченом делу, „Лажни цар Шћепан Мали“ на које је Андрић у једном од потоњих есеја о Његошу указао на специфичност петог певања овог дела (у којем турски великодостојници разговарају) и на неки начин је ту дао скривени путоказ ка својој поетици, што можемо пронаћи у уводним и завршним страницама „Травничке хронике“. Дакле, један специфичан осећај сплина или чамотиње, Његош је за то стање духа дао дивну реч трпија - једна врста фине резигнације пред пролазношћу људских ствари и напора. То је Његош, дакле, обележио и то је оно што је Андрић код Његоша уочио, поред овога наравно везаног за косовску традицију. Андрић је, дакле, читао Његоша у једној слојевитости и у различитим тоналитетима песниковог духа.
“Податак да је студија „Његош и модерна“ први пут објављена 1998, говори о актуелности Његођевог дела, сугеришући да и данас морамо да мислимо о томе како лаж и превара постају саставни део колективне или појединачне мисли.
Његош осетио драму истине
Ломпар открива да је у ово знатно прошилено и промењено издање унео компаративну димензију и то у два правца : историји и поезији.
„Указао сам на читав низ историјских самозванаца, у јако дугом распону европске историје, превасходно, али и оријенталне, указујући да је тежиште студије, поред анализе Његоша, добило још једно утемељење, а то је извесна универзалност саме фигуре самозванца која означава да се једна идеја или тема у књижевности појављује без обзира на стилске и поетичке промене и да трагови тих промена који се појављају на тој фигури у ствари обележавају дубље разумевање њенога смисла. Иначе, по мојој интерпретацији, Његош дотиче централни модерни проблем, а то је чињеницу да је напуштањем идеје Бога у колективној егзистенцији, што се драматично појавило у 19. веку, после отприлике Његошеве смрти са Ничеом и Достојевским, дошао у кризу централни појам који иде у пару са појамом Бога, а то је појам истине. У 20. веку је истина изгубила своје тежиште и класична дефиниција истине као адекватности речи и ствари се распала. те су се речи одвојиле од ствари, оне сада плутају различитим правцима и на тај начин стварају један лажан виртуелни свет у ком је појава самозванца нешто што је готово саморазумљиво. Његош је дакле, осетио да ће драма одсутности Божје егзистенције из савременог живота, проузроковати дубоку драму истине унутар тог живота, а то је управо стварност у којој се налазимо“, констатује Ломпар.
Злата Коцић је, према оцени жирија, изванредна појава у српској књижевности: песник, преводилац, драмски писац, аутор лирско-медитативних и есејистичких текстова, она је у свему што ради превасходно уметник језика.
„Зарањајући дубоко у етимолошка изворишта лексике, али и естетске ефекте које имају садејства звука и значења, она религијску имагинацију отвара ка космолошким перспективама, а фолклорно-митолошке компоненте усклађује са научним ratio-м и метапоетским интересовањима. За њен посвећенички и аскетски настројени дух то није само пут ка прочишћавању песничког саморазумевања, већ и ка етеризацији разнородних садржаја наше културе, хришћанских и паганских“, пише у образложењу.
Велика награда „Иво Андрић“ је међународно књижевно признање које се од 2016. године, на иницијативу проф. Емира Кустурице, у Андрићевом институту из Вишеграда додељује у две категорије – за књигу године и за животно дело.Међу њеним досадашњим добитницима су реномирани домаћи и страни аутори, од Горана Петровића, Матије Бећковића, Душана Ковачевића, Рајка Нога, Мирослава Максимовића и Енеса Халиловића до Захара Прилепина, Сандра Веронезија, Јевгенија Водолазкина, Алесандра Барика и добитника Нобелове награде Абдулразака Гурне и Петера Хандкеа.Милу Ломпару и Злати Коцић награда ће бити свечано уручена у Андрићевом институту (Вишеград, Република Српска).
