https://sputnikportal.rs/20261122/istrazivanje-je-trajalo-tri-decenije-zasto-je-hronicna-usamljenost-opasna-po-zdravlje-1205869152.html
Истраживање је трајало три деценије: Зашто је хронична усамљеност опасна по здравље
Истраживање је трајало три деценије: Зашто је хронична усамљеност опасна по здравље
Sputnik Србија
Људи који се готово увек осећају усамљено могу да буду изложени већем ризику од развоја деменције, показује нова студија француских научника из Бордоа. 22.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-22T13:15+0100
2026-11-22T13:15+0100
2026-11-22T13:15+0100
наука и технологија
друштво
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/0c/1199120288_0:64:1168:721_1920x0_80_0_0_eb2ed20c7421505b100f34e6ee928114.jpg
За деменцију, од које пати 57 милиона људи широм света, тренутно не постоји лек, али комбинација генетичких фактора и оних који се тичу начина живота може да утиче на ризик од појаве овог стања, а према најновијој студији, социјална изолација представља још један фактор ризика.Истраживачи са Универзитета у Бордоу настојали су да измере тај ризик, а током студије која је трајала три деценије, утврђено је да је код старијих особа које су хронично усамљене ризик од развоја деменције већи за 38 одсто, у поређењу са онима које се никада нису осећале усамљено.Према овој студији објављеној у часопису „Старење и ментално здравље“ (Aging & Mental Health), повремена усамљеност није значајно повезана са ризиком од деменције.Истраживање је показало да се код једне од три особе које никада нису биле усамљене, или су то биле само повремено, касније развила деменција, док је у групи људи који су хронично усамљени тај удео износио око 49 посто.Како се наводи, већина људи обухваћених студијом није осећала усамљеност у континуитету.Истраживачи из Бордоа препоручили су да здравствени радници проверавају да ли су њихови пацијенти усамљени и да их подстичу на веће учешће у друштвеним активностима.Они су истовремено закључили да би од помоћи могли да буду и инклузивнији јавни простори, отворени за људе свих узраста.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/0c/1199120288_62:0:1107:784_1920x0_80_0_0_38d7e42da20f74370458936dbdbe1afc.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
друштво
Истраживање је трајало три деценије: Зашто је хронична усамљеност опасна по здравље
Људи који се готово увек осећају усамљено могу да буду изложени већем ризику од развоја деменције, показује нова студија француских научника из Бордоа.
За деменцију, од које пати 57 милиона људи широм света, тренутно не постоји лек, али комбинација генетичких фактора и оних који се тичу начина живота може да утиче на ризик од појаве овог стања, а према најновијој студији, социјална изолација представља још један фактор ризика.
Истраживачи са Универзитета у Бордоу настојали су да измере тај ризик, а током студије која је трајала три деценије, утврђено је да је код старијих особа које су хронично усамљене ризик од развоја деменције већи за 38 одсто, у поређењу са онима које се никада нису осећале усамљено.
Према овој студији објављеној у часопису „Старење и ментално здравље“ (Aging & Mental Health), повремена усамљеност није значајно повезана са ризиком од деменције.
„Ова разлика је кључна. Иако већина људи у неком тренутку свог живота осети усамљеност, управо када она постане хронична и дуготрајна, може да дође до повећања ризика од развоја деменције“, рекла је једна од ауторки студије Карин Перес.
Истраживање је показало да се код једне од три особе које никада нису биле усамљене, или су то биле само повремено, касније развила деменција, док је у групи људи који су хронично усамљени тај удео износио око 49 посто.
Како се наводи, већина људи обухваћених студијом није осећала усамљеност у континуитету.
Истраживачи из Бордоа препоручили су да здравствени радници проверавају да ли су њихови пацијенти усамљени и да их подстичу на веће учешће у друштвеним активностима.
Они су истовремено закључили да би од помоћи могли да буду и инклузивнији јавни простори, отворени за људе свих узраста.