Неко једном рече да је проблем Балкана у вишку историје. Не бисмо се сложили са овом констатацијом, поготово после догађаја у Америци прошле године и полемике треба ли срушити споменике војсковођама Конфедерације.
Пре ће бити да је проблем Балкана у измишљању историје. Један од последњих таквих покушаја извео је председник општине Вишеград и члан Главног одбора СДА Билал Мемишевић, који је недавно одбранио докторску дисертацију на Интернационалном универзитету у Новом Пазару под називом „Културолошко-цивилизацијски идентитет и дипломатија Мехмед-паше Соколовића“.
Мемишевић тврди да је све што смо до сада учили о Мехмед-паши мит, као и да је мит данак у крви, девширма, институт насилног регрутовања хришћанских дечака и њихово одвођење у Цариград, где би постајали јаничари.
„Мехмед-паша Соколовић сигурно није био оно о чему смо имали прилику да читамо кроз наше основно, средње и свако друго образовање. Није постојао данак у крви, постојала је девширма, односно процес регрутовања младих муслимана. Мехмед-паша се у Соколовићима, у вишеградском кадилуку, родио као муслиман и као Бошњак“, рекао је Мемишевић у централном дневнику Телевизије Сарајево.
Да би дошао до овако епохалног „открића“, Мемишевић је, каже имао и стручни тим, који је за 12-13 година истраживања дошао у посед докумената, које је, наводно, потписао лично Мехмед-паша, а који потврђују да је потицао из муслиманске породице. У документу, каже Мемишевић, пише да је Мехмед-паша син Џемалудина Синана бега Соколовића. То је крунски доказ да Соколовићи нису били Срби хришћани, већ Бошњаци и муслимани.
Проблем са Мемишевићевим аргументима јесте у томе што човек пред њима остаје разоружан, не због њихове интелектуалне снаге и поузданости, већ зато што вас увлаче у црну рупу из које се тешко излази.
Улазити у расправе са људима попут Мемишевића чисто је губљење времена, каже османиста Александар Фотић из балканолошког института САНУ.
„Једноставно, то није наука. А побијање сваке полуистине, која сама по себи служи за манипулацију, јер је зато и смишљена, подразумева по три, четири стране озбиљног текста. А они на једну страну могу да ставе три, четири полуистине, да замаскирају да личи на нешто што може да прође, а ви треба да изгубите недељу дана да бисте то научно побили“, објашњава Фотић.
Када неко у историјским изворима пише о пореклу, наставља Фотић, то нема везе са националним, већ са географским пореклом. Тако, ако у италијанским историјским изворима стоји „боснијако“, или у турским „босневи“, то означава да је неко из Босне, а не да је Бошњак, каже Фотић.
„Не могу да се мешају наука и политика, у томе је цела ствар. И да се игра између свега тога. Оно што је сасвим сигурно и неспорно, он је српског порекла и то аристократског, вероватно неке најниже аристократије, јер не би могао да организује екипу од своје родбине и да направи три патријарха и четири владике из фамилије и да му синови одмах буду везири. Не би могао тако лако да цео клан распростре по Османском царству“, каже Фотић о пореклу Мехмед-паше Соколовића.
Доцент на београдском Филозофском факултету Небојша Шулетић не схвата, каже, на који начин може да полемише са неким ко износи бесмислице, као што су оне које је Мемишевић изнео у свом „докторату“.
Девширма никако не може да буде мит, каже он.
„Погледајте „Енциклопедију ислама“, коју раде водећи светски стручњаци на пољу османистике. То није нешто наше, локално, где износимо нека своја паланачка схватања. То раде најеминентнији турски, арапски, амерички, енглески, немачки историчари. Имате одредницу ’девширма‘ и видећете тамо. То је толико општа ствар да не могу да схватим да неко ко има мало памети може да пише такве ствари“, каже Шулетић.
А у „Енциклопедији ислама“, коју помиње Шулетић, један од водећих британских османиста Виктор Луис Менаж, девширму (сакупљање), односно данак у крви, дефинише као насилно сакупљање хришћанске деце за обуку за јаничаре или за попуњавање места у палати или у администрацији.
На сличан начин девширму дефинише и професор америчког Џорџтаун универзитета Габор Агоштон. Девширма је, пише он, периодично насилно сакупљање деце међу хришћанским поданицима у европским и малоазијским провинцијама.
„Деца су попуњавала редове јаничара, султанових елитних пешадијских трупа, а такође су била обучавана за позиције високих званичника владе“, пише Агоштон.
Хипотетички, каже Шулетић, није немогуће да се дође до неког документа, као што Мемишевић тврди да је дошао у посед докумената која потврђују његове наводе.
Међутим, постоји методолошки поступак помоћу кога се доказује аутентичност докумената, напомиње Шулетић.
„Можете доћи на одређени начин до документа, али када дођете до документа, не могу ја да пишем и да кажем ја сам дошао до документа, него морам документ да објавим и да га анализирам. И као предмет, од ког је материјала, зато што се у неком периоду пише на пергаменту, у неком на хартији, која врста хартије је у питању, који је водени печат. На основу тих спољних обележја ви датујете документ, па докажете да је он из времена Мехмеда Соколовића. То је цео поступак који њему недостаје“, каже Шулетић.
Када би документ, за који Мемишевић каже да га поседује, и био аутентичан, то опет, тврди Шулетић, ништа не мора да значи.
„Ко гарантује да он не пише у време када је његов отац већ прешао у ислам, јер његов отац је касније прешао у ислам. Он је тамо пола породице потурчио. Проблем под Турцима је био тај што сте као хришћанин имали један ниво докле сте могли да напредујете у друштву. И онда крај — ако не промениш веру, онда ништа, можеш бити до сеоског ћате, ако хоћеш неку озбиљну политичку власт, улогу, моћ у заједници, мораш променити веру“, каже Шулетић.
Тако је велики део породице Мехмед-паше Соколовића прешао у ислам када је он напредовао кроз хијерархију османске Турске.
За људе који су прелазили у ислам било је уобичајено да као име оца користе муслиманска имена, каже Фотић. Људи нижег, неаристократског порекла обично су користили патроним „син Абдулаха“ (син роба божјег). А да је Мехмед-пашин отац примио ислам пре свог сина, сигурно не би био обухваћен девширмом.
Оно што се о пореклу Мехмед-паше Соколовића зна, то је да је рођен у српској породици. Као место рођења узима се неколико места у околини Вишеграда, Рудог или у Пиви, где су његови рођаци, православци подигли манастир.
О српском пореклу Мехмеда Соколовића сведочи више извора из његовог времена. То наводе млетачки посланици који су имали прилике да разговарају са Мехмед- пашом.
Међутим, да је Мемишевићу циљ да рашчивија историјске непознанице бавио би се историјом целог живота, а не само у зрелим годинама, када је постао председник општине Вишеград.
Мемишевић припада оној групи политичара који очајнички желе да легитимизују постојање бошњачке нације у савремено доба њеним постојањем од памтивека. Следеће што бисмо могли да очекујемо из Мемишевићевог пера су студије о томе да је Мехмед-паша Соколовић заправо оснивач СДА и да се залагао за унитарну Босну још у време Сулејмана Величанственог.