Да ли ће ђаци бошњачке националности 1. септембар дочекати са уџбеницима у којима пише да живе у области Санџак, како тражи Бошњачко национални веће, или у Рашкој области, како се ова област зове по законима Србије? Епилога још нема. У зависности од тога са ким разговарате добијате одговор — да ли се иза свега крије политика, или је заиста у питању брига за очување културног наслеђа?
Есад Џуџо, један од потпредседника Бошњачког националног већа, тврди како није коректно, да се у уџбеницима који су преведени са српског језика на босански, пише Рашка област, јер се тиме нарушава, како каже, национални идентитет Бошњака.
„Деца у настави на босанском језику изучавају српске уџбенике који су преведени на босански. Овде се ради о додацима преведених српских уџбеника који су Законом дефинисани да афирмишу културу, догађаје, личности и све друго што је везано за бошњачку мањину“, каже наш саговорник.
Он тврди да по свим законима свака мањина има право да појмове, дефиниције, области, догађаје везане за њих, третира на начин на који их њихова историја и култура дефинишу. Џуџо сматра да је немогуће прихватити понуду како да се реши овај проблем.
„То је културна аутономија! Ви не можете деци у уџбенику на босанском да напишете како је предлагано, да живе и у Санџаку и у Рашкој области јер уџбеник није двојезичан, нити је модел наставе мултиетнички“, објашњава он.
Џуџо каже да по закону о територијалној организацији у Рашку област улазе само Нови Пазар и Тутин.
„Можемо на српском да га зовемо и Рашки округ и Рашка област и Рашка мајка и не знам како, али деци на босанском језику — не… Мене ја мајка научила да ту област зовем Санџаком! Значи, нема неспоразума, нема двојезичног назива за исту област на једном језику“, искључив је Џуџо.
Он сматра да се предлози, који су стигли из Министарства просвете и према којима би се у уџбеницима писало Санџак, а у фусноти Рашка област, не могу применити, уколико су уџбеници на једном језику. Просто је, каже он, за децу збуњујуће. Иако Џуџо негира да иза свега стоји политика, ипак није могуће, не приметити чињеницу да се босански и српски језик, не разликују баш толико, да би се било ко збунио где живи.
Председник скупштинског Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова Мехо Омеровић, на ову тему каже да је на сцени пребацивање лопте из једног у друго двориште, подсећајући да после састанака БНВ и Министарства просвете није дошло до договора, па је одлучено да тај „врућ кормпир“ пребаце на више инстанце — Скупштину Србије и Владу.
„Не може нама ништа нико да враћа. Из Закона извире да Министарство просвете треба да нађе решење како ће се штампати уџбеници, где деца неће трпети и где ће обе стране бити задовољне“, каже Омеровић.
Он не мисли да ће се због овога десити неки политички проблем, јер како каже, већ деценијама Бошњаци користе термин Санџак за тај регион, а Срби Рашка област.
„И једни и други живе са тим и ни једима ни другима ово не смета. Ако неко покушава да од тога сада направи проблем, онда је то вештачки проблем“, напомиње он.
Омеровић каже да за све има решење, па и за ово, напомињући да износи свој лични став, те истиче да никакав проблем не би био да у уџбеницима стоји „Рашка област кроз Санџак“, или обрнуто.
Историчар Александар Раковић, међутим, не мисли да је овде само реч о бризи за национална права, како то пропагира БНВ.
„Они једноставно, мало по мало врше притисак и покушавају да појмом Санџак отуђе територију. Јер, ако се каже стара Рашка то је много шири појам од појма Санџак и другачији је. Ако кажемо Санџак, то је баш оно на шта они претендују, а то су границе које су они зацртали као будуће претензије. Зато они гледају да, кроз те уџбенике, омеђу те границе на које претендују. О томе се овде ради“, уверен је Раковић.
Иначе, аутори уџбеника на босанском језику тврде да је Повеља Кулина бана старобосански документ, да је писана босанчицом, засебним босанским писмом. У званичне празнике, о којима деца треба да уче, уврстили су Дан Санџака, а све што се односи на Рашку област преименовано је у Санџак и санџачко. Због ових научно неутемељених чињеница, стопирано је одобравање уџбеника за историју, Свет око нас, Природу и друштво, јер стручњаци, историчари, не могу да се сложе с прекрајањем историје.
