Амбасадор БиХ у Русији Мустафа Мујезиновић, заједно са групом студената из БиХ, фотографисао се са ратним заставама такозване Армије БиХ на Црвеном тргу у Москви, што даје простора за питања зашто баш овакво обележје на овом месту и каква се и коме та сарајевска порука шаље. Коме се подилази, а ко се провоцира?Поготову ако знамо да је Русија чврсто уз Републику Српску.
Такође, приликом недавне посете Колинде Грабар Китаровић Москви и сусрета са Владимиром Путином, политички хроничари су указивали да ће хрватска председница говорити и пипати пулс и у име НАТО пакта.
Вучић се само у последњих месец дана срео са руским шефом дипломатије Сергејом Лавровом и немачком канцеларком Ангелом Меркел, а за Србију је већ уврежен геополитички став да „седи на две столице“. Косовски Албанци и даље највише слушају директиве из Америке…
Спутњик је разговарао са историчарем Николом Б. Поповићем, редовним чланом Академије наука и уметности Републике Српске, о томе која држава и народи са простора Западног Балкана и бивше Југославије су највећи савезници са великим силама тренутно, ко су им ривали од тих моћних земаља, али и како су се ти односи историјски развијали.
Где су им корени?
Словенци
Словенија данас ужива пријатељство западноевропских сила и директно САД. Словенци су, подсећа саговорник Спутњика, желели културни и економски напредак, па су то имали у саставу Аустроугарске. Доминирао је немачки језик, немачке новине и римокатоличка црква.
Пред опасношћу од германског и пангерманског продора у елити је створено уверење да само у заједници са Јужним Словенима могу да опстану као нација, и то се и десило. Католичко свештенство у Словенији је било стварни вођа националног покрета. Силом прилика су 1918. године ушли у југословенску државу и тада су укинули све листове на немачком и све што је било на немачком, а врхунац националног препорода је био универзитет у Љубљани.
Хрвати
Хрватска је данас у добрим односима са Немачком, западноевропским силама и са САД, која је врховни командант НАТО-а.
Хрвати су вековима били у саставу аустријске државе, а касније Аустроугарске, али је, како наглашава Никола Б. Поповић, све време негована идеја сопствене самосталне државе. У 19. веку, кад се одмакло у развоју нације, формулисана је европска идеја да је нација једнако држава. Тамошњи политичари су 1919. године морали да објашњавају народу зашто су направили државу са Србима, а навели су да би иначе остали на четири жупаније. Рак-рана Краљевине Југославије, истиче тај историчар, било је хрватско питање и тежња да створе самосталну државу.
Покушавали су да нађу савезнике у европским државама. У Француској нису могли, јер је била у искреном савезу са краљем Александром Карађорђевићем, па су нашли савезника у Хитлеру. И Независна Држава Хрватска је, према Туђмановој тачној квалификацији, израз повјесних тежњи хрватског народа да има своју државу. Тада је цементирано пријатељство са Немачком. Разбијањем Југославије деведесетих година је ултранационални шовинистички покрет нашао савезника у Немачкој.
Босна и Херцеговина
Данас подршка половини Босне и Херцеговине долази од стране Руске Федерације, а целокупној Босни на основу Дејтона од ЕУ, САД.
У Босни и Херцеговини не живи једна нација која жели да створи своју државу на тој територији, а историчар Поповић подсећа да су стари политичари у Аустрији писали да Босна не може да буде држава, јер нема нацију. Такође је, наводи саговорник Спутњика, и Хенри Кисинџер 1991. године рекао да Босна и Херцеговина не може да буде држава, јер нема једну нацију.
Данас бошњачки ентитет жели да целокупну Босну веже са средњевековном Босном, што је, према Поповићевом мишљењу, потпуно немогућа конструкција, јер су становници средњевековне Босне били Срби који су неговали идеју Немањићке државе.
Државне претензије становника Босне и Херцеговине после Берлинског конгреса ишле су у правцу да је муслиманско и хрватско становништво силом прилика ушло у југословенску државу. Симпатије католичког становништва према Ватикану, Италији, и Немачкој су остале, као и симпатије муслиманског становништва према Турској.
Повољна прилика, подсећа Поповић, била је што је краљ Александар био у пријатељским односима са Кемалом Ататурком, али су крајње националне претензије изашле на видело 1941. године, када су на територији Хрватске и Босне и Херцеговине Срби означени за непријатеље.
Македонци
Македонци нису имали никад своју државу, тврди Никола Б. Поповић, а савремени Македонци, што је нонсенс, поричу своје словенско порекло и желе своју савремену државу да укорене у античкој историји. Савремена, Вардарска Македонија је постала република у саставу ФНРЈ 1945. године и добила импулс у конституисању своје нације.
Албанци
Албанска ситуација је бескрајно јасна, напомиње академик Поповић, где од краја 19. века тече конституисање њихове нације.
Тај свет, који је живео на територији турског царства, звао се, како каже, Шиптари, звали су га Арбанасима, Арнаутима и тек у наше дане су ти Шиптари на територији Србије себе прогласили да су припадници албанске нације, чиме су дали до знања да су Албанци тамо њихови сународници.
То је, истиче Поповић, прва изјава која циља да се створи заједничка албанска држава тамо где они мисле да су на својој земљи, а тренутно су сковали термин природна Албанија.
Њихов национални покрет је једно време био против турске царевине. Међутим, с обзиром на истоветност религије, они су се ујединили и у Првом светском рату.
Албанци су били против југословенске државе, били су против Антанте, а у Другом светском рату уживали су подршку фашистичке Италије, јер је Косово било окупациона зона Италије. У најновије време уживају подршку САД и ЕУ.
Подршка Албанцима од стране НАТО-а је у директној супротности са интересима Грчке, са интересима целовите Црне Горе и Србије и српског народа у целини.
Срби
Крајем 19. века долази до Берлинског конгреса и до тада је Србија уживала вишедеценијско пријатељство са Руском царевином.
Подударност интереса Русије и Срба, али и Бугара, напомиње саговорник Спутњика, била је истоветна у односу на Турску.
Русија је врло опрезно, на суптилан начин, давала подршку бугарском националном покрету, али и српском, да створе своје националне државе.
Бугари и Срби су тежили да имају савезништво са Русијом и у томе су успевали. Имали су периода кад су успевали да имају савезнике у Аустроугарској. Као Србија на Берлинском конгресу.