Ивица Рачан је јануара деведесете као председник хрватског Централног комитета извео тамошње комунисте са 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије. Али је Фрањо Туђман био тај који је извео Хрвате из Југославије. И дао им независну државу.
Хрватска је од тада променила четири председника и 10 премијера. Од Фрање Туђмана до потоње председнице Колинде Грабар Китаровић, односно од Стjепана Месића, као првог премијера, до садашњег Зорана Милановића.
За 25 година Хрватска је прешла пут од социјалистичке републике у оквиру Југославије до независне државе у Европској унији. Посматрајући реторику, деловање и однос хрватског премијера Зорана Милановића према Србији — а суштински према ХДЗ-у као главном опоненту на предстојећим парламентарним изборима — чини се да је ова најмлађа чланица ЕУ за четврт века прешла пут од Туђмана до Туђмана. Од утемељивача независности до неког ко је и даље свеприсутан, иако је већ 16 година мртав, али идеолошки никад живљи.
На противника његовим оружјем
Праксу да политичке партије једна од друге „позајмљују“ кључну идеју водиљу први је на простору бивше Југославије патентирао Мило Ђукановић, кад је од Либералног савеза Црне Горе и Славка Перовића преузео и омасовио програм независности. После су то, делимично, радили и неки политичари у Србији. Да ли је могуће и да социјалдемократа Милановић — наследник Рачана на челу СДП, партије која је деведесетих променила име из Савеза комуниста — „позајми“ реторику десног ХДЗ-а и да за то не буде политички кажњен?
Чињеница да после хрватског, а потом и српског укидања блокаде границе, и после гостовања премијера Србије и Хрватске на јавним сервисима ових држава, Зоран Милановић и даље наставља са једнако ратоборном реториком и показује да му је оно што је радио и причао донело неку политичку корист. Не Хрватској, него њему лично и његовој партији.
Може се чути и од хрватских аналитичара и добрих познавалаца тамошњих прилика да су главни „кривци“ за овакав дискурс амерички стручњаци за политички маркетинг, који су Милановићу саветовали баш овако понашање. А саветовали су му, дâ се претпоставити, баш због тога су им истраживања јавног мњења и резултати фокус група показали да велики део хрватског друштва и даље поштује дело Фрање Туђмана. И да је за тај слој становништва домовински рат нешто око чега нема спора. Кад нема економије, онда пи ар стручњаци саветују план Б који је на Балкану увек план А — односно, национално питање.
Није ово од јуче
Да овакво понашање није од јуче и да је домовински рат а пре тога референдум о независности у Хрватској аксиом, говори и још један податак. Баш на данашњи дан пре годину дана Дејан Јовић је, инспирисан референдумом о независности Шкотске, написао текст за стручни часопис у коме се дотакао и неколико референдума на простору бивше Југославије и устврдио да ти референдуми нису били демократски јер, парафразирамо, демократија није само показатељ броја оних којих је више за неку одлуку. Текст је потписао као професор Факултета политичких знаности у Загребу, главни и одговорни уредник „Политичке мисли“, али и као главни аналитичар предсједника Републике Хрватске. Професор Јовић је брже-боље смењен. И то од стране Ива Јосиповића, тадашњег председника и тада члана Милановићевог СДП-а.
Игра на све или ништа
Чињеница да је Јосиповић изгубио председничке изборе иако је „Олују“ карактерисао као легитимну војну акцију, говори да и Милановић са десном предизборном реториком игра на оштрици ножа. Резултати анкета показују да је узео део оних грађана наклоњених ХДЗ-у, али је велико питање да ли су то само симпатије које ће преточити у директну подршку на изборима или само симпатије, а гласаће за оне који такву реторику имају одувек.
Но, податак да Милановић почиње митинге питањем: „Има ли овде домољуба?“, говори да чак иако му то не доноси поене, свакако их односи ХДЗ-у. А све то заједно говори о тези коју већ поменусмо, односно о живости Фрање Туђмана као метафоре хрватске независности и као сигурног адута кад остали због нерада или незнања не (у)пале.
Милановићева намера, односно рачуница америчких пи ар стручњака који га саветују, јесте да ће оваквом кампањом наштетити ХДЗ-у, а да ће његови бирачи или отићи у апстиненте или ће део њих гласати за партију Напријед Хрватска, у којој су Радимир Чачић, бивши потпредседник Владе Хрватске, и Иво Јосиповић, бивши председник Хрватске. Ни Чачић ни Јосиповић неће ићи у савез са ХДЗ-ом, па Милановић не губи.
Али, то је (политичка) рачуница. Стварно стање знаћемо отприлике за два месеца. А ако је ова реторика главна тема, онда ће та два месеца бити баш дуга.
Оно што већ сада знамо је стање на терену. Могло би се очекивати да једно друштво за 25 година, после уласка у ЕУ, али и после шлепера новца и пропагандних материјала чији је циљ суочавање са прошлошћу, остави Туђмана у тамошњој алеји великана. Међутим, он је и даље тема.
Од свих људи на власти у независној Хрватској које поменусмо на почетку текста, иако делује апсурдно, најсличнији су први и последњи. Туђман и Милановић. Са том разликом што је Туђман прво освојио власт — па онда заратио, а Милановић умало да зарати како би сачувао власт. Он игра на све или ништа. Исто као што је играо Туђман, али је Фрањи наум у потпуности успео. Чак и дан-данас хрватска политичка сцена свакодневно подсећа да је жив и да умро није.
