Хајде да угасимо Спутњик? Могли бисмо да уђемо у Кинотеку, изнесемо све руске филмове и запалимо их на Теразијама? Законом би ваљало санкционисати давање деци имена попут Владимир, Сергеј, Константин, Борис… Емира Кустурицу протерати у Сибир, без камере.
Него, кад све ово опослимо, хоће ли Србији бити боље? Хоће ли српски манастири и културна баштина на КиМ бити заштићени од хорди које нису ни Албанци, већ баш хорде које руше рушења ради? Да ли ћемо — да не помињемо ове државотворне и националне теме од којих „наши“ западни донатори добијају свраб, а домаћи им службеници губе косу — после решавања од Руса имати бољи стандард? Хоћемо ли престати да лечимо децу СМС порукама? Постоји ли могућност да професори тада поврате интегритет, судије суверенитет, а држава достојанство?
Не господо, одговор на сва ова питања је „не“.
Види врага с Путиновим ликом
О чему је реч? Ништа ново, само подгрејано. Наиме, од дежурних држача евроатлантског пламена запажено је да утицај Москве у Србији постаје све већи, а да су протеклих дана у српским медијима људи из Русије веома присутни. Види врага, с Путиновим ликом.
Премијер државе, пола владе и 120 привредника оде у тродневну посету Русији, а онда је једини закључак како су у медијима појачано присутне руске теме и саговорници. Па шта је требало урадити, игнорисати догађај? Колико је текстова било о посети премијера Америци, на пример? Ако не више, а оно бар једнак број колико је посвећено боравку у Москви.
Са друге стране, приликом прославе Параде победе у Москви више је текстова и прилога у српским медијима било о томе ко није дошао на прославу (што је, узгред, било право истраживачко новинарство јер је дошло преко 30 светских премијера и председника) него приче о томе да је Русија пре 70 година спасила свет од фашизма. Ма какав фашизам, то све иде у прилог Путину — игнорисати.
Од свега побројаног највише медијских сочињенија је било само због тога што је један уметник дао себи за право да изнесе став и каже како га не чуди да су баш Британци донели у Србију условљавајуће папире око отварања преговарачких поглавља Србије и ЕУ. И онда — ђа удри по уметнику, ђа пази да се амбасадор не увреди. Пре само неколико месеци испаде да је последица деловања наводних ботова из Русије пад подршке европским интеграцијама Србије испод прага од 50 одсто, први пут од демократских промена 2000.
Али, зар треба очекивати да неко призна како није кадар да обавља посао који му је поверен? Или да тај исти удари на свог послодавца и каже како је пад подршке грађана идеји ЕУ последица тога што је тим грађанима дозлогрдило да чекају и да гледају како ЕУ константно помера рокове и испоставља нове услове? Не, логично је да ће за то оптужити Русе. Ем тако скидају са себе кривицу што преко четврт века добијају џакове пара а од тога резултата нема, ем могу да траже и повишицу и неки аванс за даље агитовање.
Дакле и њима одговара да Спутњик (као тренутна метафора за све руско) у Србији постоји. Да се два врапца у песку заиграју, одмах би било: а, па то је због руске меке моћи, ено Спутњик има интернет портал и радио-станицу. А то што у Србији нема медија који барем једном није добио западну донацију, то што је већина јавних упосленика — од професора универзитета, преко поменутих НВО, новинара и уредника, па до чиновника — живело, живи и очекује да живи од пројеката и донација са Запада, то им је нормално. Наравно, јер су они који суде о томе део побројаних.
Кад јастребови пожеле монопол
Како ће јастребови и еврофанатици правдати своје плате и топле оброке ако уништимо, забранимо и у пепео претворимо све оно што — схватили сте — цинично питасмо на почетку текста? Чему онда они ако нема „претње од Руса“? Која је сврха њиховог постојања ако немају од чега и од кога да бране евроатлантске идеје?
Да будемо до краја јасни: нека ти људи раде, нека у зноју лица свог зараде и нека у здрављу то потроше. Немамо ништа против. Наравно, све док није против рушења уставног поретка, а и тада ће реаговати државни органи. Само, пустите и друге да раде.
Па онолико пројеката о спречавању монопола имадосте, а сад хоћете монопол. Приликом оснивања Си-Ен-Ена, Тед Тарнер је обећао да програм ове телевизије неће стати до судњег дана. И не треба да стане. Али не треба да стане ни програм Раша тудеј и Спутњика. Зар не?
Па кад је некоме толико стало до истине, и кад стигне да пронађе ботове који спречавају „наш европски пут“, како то нема никога да примети како је преко 70 одсто вести у западним медијима посредовано? Како то да оно што на Западу зову демократијом у пуном смислу речи, кад се примени на Балкану или на Истоку, од (про)западних центара моћи буде перципирано као диктатура?
Господо, необјективност тупи оштрицу. Не ваља вам работа. Кључно питање је шта сте урадили за 25 година „суочавања са прошлошћу“? Колико сте људи помирили после свих силних сесија, округлих столова, семинара, документарних филмова? Бледуњаво, господо, бледуњаво. А и ово „бледуњаво“, читајте као еуфемизам.
Узгред, кад сте чули (чак и неког ниже рангираног) руског званичника да је рекао како Србија не би требало да иде у ЕУ?
Као, прича се, прича да Руси долазе. Не, информација није тачна. Руси су овде поодавно. За то није потребан руски медиј, за то нису потребне руске невладине организације, за то није потребна посета Москви. То је тако. И не мења се вековима. Просто, то је национални наратив већине Срба. Одвајкада. Од цара Николаја Романовог па до Владимира Владимировича. Некад је то можда и ирационално, а можемо вам — колико траје пут, и то коњском запрегом, од Београда до Москве — набрајати и рационалне разлоге.
Проблем је што нисте спремни то да чујете. Зато, да забранимо ми Спутњик ипак, а?
