„Саботираћемо Трампове импулсе док не сиђе са положаја. То није дело дубоке државе, то је дело стабилне државе“.
неименовани званичник Трамповог кабинета у чланку за „Њујорк тајмс“
„Давим се у Мочвари и Мочвара покушава узвратити. Не брините, ми ћемо победити!“
Доналд Трамп
Мочвара! Вероватно и најбољи опис онога што се данас дешава у Вашингтону. И што нам указује да ће агонија у САД потрајати, а да ће последица по целокупан свет тек бити.
Амерички председник Мочваром назива такозвану „дубоку државу“ и све оне центре моћи који покушавају да оспоре његов ауторитет. Доналд Трамп је већ поставио нове рекорде: за само две године мандата о његовом руковођењу државом написано је више књига него што је укупно штампано о бројним претходним председницима САД!
Последњу у низу „Страх: Трамп у Белој кући“ објавио је легендарни Боб Вудворд, на основу интервјуа са људима из председничке администрације.
У већ публикованим одломцима се свашта може прочитати, има прилично и невероватних ствари, чак претераних и за посматраче из земаља које се не могу похвалити дугом демократском традицијом и изграђеним институцијама. Одлуке се доносе ад хок, често зависе од расположења председника, а светска кретања се тумаче кроз призму унутрашњих сукобљавања која су бескрупулозна.
Најбољи илустративни пример о стању у Белој кући јесте када главни економски саветник Гари Кон краде документе са стола председника Трампа, како би га спречио да потпише (по мишљењу дела стручњака у председничкој администрацији) штетну одлуку о новој трговинској политици САД. Најлуђе од свега јесте што председник САД то уопште није приметио, иако је нову трговинску политику најавио, а на одлуци инсистирао!
Вудвордове пасусе потврдио је и анонимни аутор чланка за „Њујорк тајмс“ (први пут у историји овај дневни лист је објавио чланак неименованог аутора), иначе високо позиционирани званичник у кабинету америчког председника. Ту се подвлачи да у окружењу председника постоји читав низ појединаца који „пружају отпор“ успоравајући доношење и опструирајући спровођење одлука. Одлуке председника САД су, према овом наводу, често резултат необавештености и лакомислености, а по правилу и — брзоплетости. Доналд Трамп се описује као апсолутно некомпетентан за обављање ове функције, недорасла особа (аутор пише да када се доносе важне спољнополитичке одлуке ствари увек морају бити „под контролом одраслих особа у соби“), неупућен у политику, сујетан преко сваке мере и злобан не само према критичарима већ и према сарадницима који му се успротиве, неморалан и немилосрдан политичар склон „полукуваним, неприпремљеним и повремено лакомисленим одлукама“.
Уз то, још се додаје и да међу Трамповим сарадницима има заговорника активирања Двадесет петог амандмана америчког Устава, којим је установљена процедура уклањања председника „неспособног за обављање своје дужности“ од стране потпредседника (Мајка Пенса) и чланова Владе. Циљ опструкција је да се „чини све што је могуће како би се државна политика водила у правом смеру док — на овај или онај начин — не буде готово“, односно да саботирају Трампа „док не сиђе са положаја“.
Пратећи иступе америчког председника, а пре свега његово „твитовање“, ништа од наведеног не делује неистинито. Политика САД никада у својој историји није била склонија импровизацијама. И никада у новијој историји није било толико оштрог сукобљавања на унутрашњем плану.
Међутим, са друге стране, поставља се питање: како је онда Доналд Трамп могао да победи на изборима и одакле му и даље релативно висок рејтинг?
Одговор се налази у потрошености америчке политике и неопходности крупних системских заокрета на које елита није спремна. На спољном плану, САД су ушле у фазу пренапрегнутости. Тежња да се по сваку цену одржи једнополарни поредак производи нервозне реакције, претерано мешање у унутрашње ствари других држава и ратове. С једне стране, то кошта, а са друге, узрокује пад популарности САД у различитим деловима света.
Да би спречиле легитимизацију статуса Русије као велике силе, САД су индуковале кризу у Украјини; да би (између осталог) отежале Кини куповину нафте на блискоисточном тржишту и избациле из регионалне рачунице Иран — произвеле су рат у Сирији; да би онемогућиле Бразил у пројекту стварања латиноамеричке интеграционе целине, подржале су пуч којим је смењена Дилма Русеф; да би држале под контролом ЕУ, смишљена је мигрантска криза, итд.
Неке акције су рађене директно преко државних структура, неке су организоване преко помоћних (невладиних) канала, али не треба уопште сумњати ко иза свега стоји. У сваком случају, резултат је евидентан: никада од Другог светског рата наовамо није непопуларније било шетати се као Американац по свету. САД нису више пример који треба следити, већ фрустрирани актер од кога треба бежати.
На унутрашњем плану, доследно спровођење неолибералне матрице убрзало је социјално раслојавање у САД, па је самим тим и број губитника драматично порастао.
Различити истраживачи су посматрали различите параметре, па су у последње две године презентовани бројни радови о „мртвим градовима“, „узнемирујућим областима“ или „заборављеним местима“. Детроит, Њу Орлеанс, Кливленд, али и Милвоки, Мемфис и Атлантик Сити су најчешће навођени.
„Унутрашња Америка“, простор између две обале, среће се са бројним проблемима, регионална неравнотежа је изражена до те мере да то већ представља озбиљан геополитички изазов. Отуда и раст отпора према естаблишменту, који је на претходним изборима оличавала Хилари Клинтон, а уобичајено, већ се под тим подразумева политика Демократске странке.
Током текуће конгресне кампање на митинзима републиканаца промовисане су мајице са натписом: „Радије ћу бити Рус него демократа“. Данас се већ могу купити и преко Амазона (најјефтинија је 13.99 долара). Одатле и подршка Трампу као политичару који се декларисао као борац против богате елите и погубних последица неолиберализма.
Дешавања у Белој кући, ма како невероватно звучала, нису само одраз Трампове ексцентричности и неупућености, мада и тога има. Зато што је долазак Доналда Трампа на чело САД последица.
Узрок је на другој страни. Америчка политика је постала неодржива, како на спољном тако и на унутрашњем плану. Кроз мантру о „политичкој коректности“ она је током деценија постала неупитна, свака критика је била експресно угушена, а неолиберална догма је идеализована до крајњих граница. Зато је америчка елита пропустила да примети да се Вашингтон претвара у Мочвару, у коју ће, пре или касније, потонути и спољнополитички циљеви и унутарполитичка конструкција.
Трамп је у проблему, то је очигледно, али Трамп није нити једини, нити највећи проблем САД. Чак и када би сутра сишао са позиције, изазови за америчку политику би остали исти. Остала би Мочвара! Која ће, у крајњој линији, највише коштати саме САД, али је несрећа што цена преживљавања Мочваре може бити превелика за цео свет.