Клуб који је био и данас је расадник „кадрова“ најуспешније српске репрезентације, бије битку да обезбеди мазут за грејање базена, док је истовремено у спору са београдском општином Вождовац, која је поднела тужбу за исељење Партизана из Спортског центра Бањица.
Руководиоци Партизана упозоравају да би окончањем судског процеса, без обзира што имају „папире“ о трајном коришћењу базена, могло доћи до гашења клуба.
Ситуацију у ватерполо клубу Партизан певач Партибрејкерса Зоран Костић Цане прокоментарисао је реченицом: „Добро да имају воду.“ А то што је Партизан позвао донаторе да у току грејне сезоне донирају по 3.000 динара месечно за грејање базена, Цане је рекао да је страшно то што они просе.
Наше друштво је поларизовано по питањима политике и спорта и то се најбоље види на примеру ватерполиста Партизана, најцењенијег ватерполо клуба у Европи, каже за Спутњик дугогодишњи спортски новинар Александар Остојић.
„Нажалост, ’катанац‘ се надвио над судбином Партизана“, каже Остојић.
Иако не зна какви су били уговори Партизана о бесплатном коришћењу базена, све то га подсећа на случај са фудбалским клубом Партизан и њиховим стадионом који је својевремено добијен од војске, а сад војска тражи да се врати, или да Партизан плаћа неке паре.
„Многе ствари се раде на радост неких навијача Црвене звезде и на жалост навијача Партизана, а ми који волимо и Црвену звезду и Партизан подједнако, ми смо ожалошћена страна“, каже наш саговорник.
Остојић истиче да се не само у спорту лако одричемо институција, исто као што се лако одричемо и важних личности. Зато су и многи клубови угашени.
Неки су били вештачке творевине, али неки као Партизан у ватерполу нису, него су били праве институције које су признате у Европи и у свету, чак толико признате, да један базен у Београду носи име Милана Галета Мушкатировића, легендарног голмана Партизана.
„И многи су склони да ниподаштавају тај Партизан и његове некадашње успехе, да кажу — то је било у време комунизма, овог или оног режима, држава је давала оволико или онолико пара… Да, држава је давала паре, али за те паре неко је направио светске играче и асове, а за те исте паре неко је направио катастрофу од клуба и покрао те паре“, наглашава Остојић.
Према његовим речима, „вештачке творевине“ су клубови за једнократну употребу, а типичан пример је био ватерполо клуб Црвена звезда, који је једно време имао све бенефиције од државе, а онда је нашао и јаког спонзора у лику моћног политичара.
Црвена звезда је једне сезоне покуповала најбоље европске играче, наше играче који су играли широм Европе, довела их у Београд, направила „фајнал фоур“ у Београду и на том „фајнал фоуру“ освојила првенство Европе.
„Била је првак Европе и после тога се растурила. Више то није она иста Црвена звезда. Мислим да су сада други или трећи у држави и далеко су од европског врха. Слична ситуација је била и са ватерполо клубом Бечеј. Ту су неке политичке структуре набавиле новац, направиле вештачки клуб који је био првак Европе, а после тога се распао, нема га данас нигде“, подсећа Остојић.
Сличних ситуација било је и у фудбалу, а осим примера Обилића „који свима боде очи“, наводи и Младост из Лучана, клуб који је пре петнаестак година ушао у Прву лигу кад га је „погурао“ у то време високи функционер СПС-а. У првој лиги наступао је и клуб Милиционар, којег је финансирао МУП Србије.
Међутим, упозорава Остојић, има и контрапримера — да су клубови са огромном традицијом и угледом потпуно угашени или девалвирани.
Један од њих је ОФК Београд, који је био четвороструки победник купа велике Југославије, а који данас тавори у трећој српској лиги. Можда најбољи рукометни клуб свих времена — Металопластика из Шапца, двоструки европски првак, данас тавори у српској лиги.
Остојић додаје и да је „регион“ пун сличних примера. Тако троструки европски првак у кошарци, Југопластика из Сплита, тавори у хрватској лиги, као и загребачка Цибона, која је такође била на европском трону, а први првак Европе са простора Југославије, сарајевска Босна, данас ни не постоји.
На другој страни, имамо примере успешних вештачких клубова, а „најбољи и најречитији пример“ је кошаркашки клуб Цедевита из Загреба.
„Ту је један богат човек Тедески, власник фабрике Цедевита, уложио велике паре и направио клуб који је међу четири најјача у АБА лиги, а једино што му недостаје је публика. Цедевита све утакмице игра на гостујућем терену, јер и кад игра у Загребу, окупи се 50 или сто људи и то је знак колико вештачки клубови значе људима“, закључио је Остојић.