Легенда југословенске и српске кошарке Жарко Паспаљ последњи пут био је у жижи јавности кад се појавила вест да је током боравка у Америци доживео мождани удар. Разговор са Паспаљем у његовом омиљеном кафићу почињемо питањем о здравственом стању.
Како Вас здравље служи?
— Добро, све је у реду. Не бих могао да кажем да је тако било пре месец–месец и по дана. Било је то непријатно искуство и чини ми се да је сад значајно боље, судећи по мом говору који није био ни приближно овако добар. Не кажем да је сад најбољи на свету, али дефинитивно је много бољи. Битно је да се све завршило и рекао бих да је то била срећа у несрећи. Такве ствари дешавају се случајно, а притом сам забринуо много драгих људи који се увек нађу ту крај тебе.
Кад Вам се то десило, рекли сте да вас је Дивац спасао. Да ли је то први пут да Вам се Дивац нашао у невољи?
— Не знам конкретно шта су медији пренели. Био сам код Дивца 10-12 дана, па сам наставио путовање и отишао код другог драгог пријатеља и све је било супер. Десило се што се десило и кад бих извлачио закључак после свега тога — путовање је било феноменално, али, нажалост, у невреме.
Дивац је прошле године поднео оставку на место председника Олимпијског комитета, Ви сте му били потпредседник, а знамо каквим се интервјуом Дивац „опростио“ од Србије. Како сте Ви преживљавали то што се догађало Дивцу?
— Није то било ништа ново за мене, све време сам био упућен у то што му се дешава. Један такав, наш човек, мој велики пријатељ, морао је да се опрости од ове средине са једним ружним осећањем о оном што му се дешавало десетак година. Као народ требало би да поштујемо човека који је толико дао овој земљи и да се запитамо зашто је тај човек отишао са толиком огорченошћу на своју земљу. Чини ми се да је сад врло срећан, јер се бави нечим што веома добро познаје. Последњи пут кад сам га видео, чинило ми се да је јако задовољан.
Да ли сте се Ви некад нашли у сличној ситуацији?
— Не баш у толикој мери. Ја сам изабрао други пут. Кад сам завршио каријеру, нисам наставио да се бавим кошарком и нисам покушавао да се уклопим у неке ствари које ме не интересују. И даље мислим да спортисти треба да се баве спортом, а не неким другим стварима. Код нас је све наопачке. Одлучио сам да останем по страни и тако функционишем. Мене, као и свакога ко има два грама мозга, нормално да погађају неке ствари које се никако не могу прихватити као логичне, али шта да се ради? Овај живот, по мом искуству, много је кратак и заслужује да се проживи на најбољи могући начин. Због свега тога, нисам се бавио ничим што би ме на тај начин погађало, а самим тим нисам стекао неке посебне непријатеље.
Из Ваше генерације, најбољег „Партизана“ којег смо могли да гледамо, Жељко Обрадовић и Александар Ђорђевић направили су врхунске каријере као тренери. Како то да се Ви нисте нашли у томе?
— Све је ствар избора. Нисам могао да преломим, зато што и данас размишљам као играч. Једноставно, није ме то привлачило.
Кад данас помислите на Барселону ’92. да ли мислите да сте могли да добијете први „дрим тим“?
— Свакако да нисмо, али то није питање. Оно што смо ми изгубили јесу три или четири године континуитета, изгубили смо једну генерацију која је априори била најбоља у Европи. Још 1989. почели смо да играмо у НБА и вероватно би кроз неколико година играли равноправно против њих. Међутим, тужно је кад помислиш да су ти одузели оно што си заслужио. Мислим да смо претрпели озбиљну неправду, али смо у неком другом периоду то компензовали и постали хероји нације.
Били сте капитен репрезентације ’95. у спектакуларном повратку после санкција. Да ли Вам је то била сатисфакција за те изгубљене три године?
— Не осећаш сатисфакцију док се то дешава. Тако је било и пре. Свакако смо урадили нешто велико. Као више него добри играчи, мислили смо да је то нешто сасвим природно и нормално и да заслужујемо да нам се то деси.
Вратимо се на „Партизан“. Шта је то што је имао „Партизан“ па је створио толико добрих играча?
— Тешко је рећи. Да ли је то добра селекција или начин на који су ти људи водили клуб, не знам. Необјашњиво је. Тако је могла да уради и „Звезда“, али није.
Како Вам данас изгледа „Партизан“ и колико га пратите?
— Прича се о лошој атмосфери и силним дуговима, да ли је то тачно или не, не желим у то да улазим. Већ годинама говорим да на пољу спорта нисмо ништа урадили и то нам се враћа као бумеранг, што се посебно види у случају „Партизана“ и свега што га прати. Можда би другачије било да је неко други на власти, можда би „Партизану“ било боље, а „Звезди“ лошије, али ако ми треба да гледамо ко је на власти и ко кога више воли, онда ништа од спорта. Могућност једног тима данас директно зависи од новца. Ништа није урађено да тимови продишу, да им се дâ могућност другачијег функционисања. И врапци на грани знају шта треба да се ради, али очито не постоји ни жеља да се нешто промени. А све док се то не промени, ту хлеба бити неће.
Поменули сте велики новац у спорту, припадате генерацији која је прилично зарадила, али у односу на клинце који су дошли после Вас, остали сте нормални.
— Причамо о времену од пре 30 година. Било је такво време, постојале су друге норме, али шта можеш да очекујеш од земље која 25 година пролази кроз разне тортуре, што споља, што изнутра? У том дугом периоду изгубили смо редослед васпитања, културе и свега осталог. Не можемо да причамо да се неко покварио, јер је и те како имао времена да се поквари.
Како су спортисти из Ваше генерације одолели искушењима које носе новац и слава?
— Немам појма шта данас значи бити нормалан. Чини ми се да смо ми ипак једна другачија генерација, другачије васпитана. Не бих рекао да нас је врхунски спорт пореметио или искварио. Како да одолиш свему томе, ја немам појма. И ми смо имали своје бољке и мане, али нас се сећају као некога ко се добро понашао на терену, ко је јако волео тај спорт и ко је хиљаду пута показао да вреднује оно што му је дато. Мислим да смо ми, пре свега, највише волели тај спорт и да смо га радили, не зато што нам је доносио паре. Претпостављам да је велику улогу играло и васпитање, и родитеља и околине, која може да ти помогне и одмогне. У време кад смо били клинци, били смо окружени добрим примерима и усмеравани смо на прави начин.
Пре неког времена, спасили сте брдо грамофонских плоча са ђубришта. Како сте дошли у ситуацију да спасавате културно благо Србије?
— Музика је мој хоби 30-40 година. Људи обично не причају о својим хобијима, а један од мојих је музика. Спасавање плоча била је чиста случајност, јер сам ја добио информацију шта ће се десити. Зашто се то десило, не знам, али оно што је ту најважније јесте да су ме људи из Народне библиотеке контактирали и ја сам им ђутуре све предао што је могло да се спаси. Битно је да су плоче завршиле тамо где ће неко о њима водити рачуна.
Какву музику волите?
— Немам омиљени жанр. Страшно ме нервира кад неко каже ја волим само џез или само блуз. Ја волим све што постоји. У зависности од расположења могу да слушам свашта. Има ствари које не волим. Ово модерно не волим, пошто је то пародија на нормалну музику, на оно што је било пре 30 или 40 година.
На крају, шта бисте нам пожелели за Нову годину?
— Најискреније, само здравље, затим много мање главобоља око свакодневних ствари са којима човек не би требало да се бори или да ратује као што је то код нас случај. Да нам буде бар мало боље него што је било прошле године. Не бих да звучим као неки свештеник, али ово јесте неко велико искушење. Ми се већ 30 година надамо да ће ствари бити боље, а године пролазе. Глупо је кад човек потроши 30 година свог, не баш претерано дугог живота на такве ствари. Надам се да ће бити мало другачије и макар мало боље.
