Након што су амерички председник Доналд Трамп и италијански вицепремијер Матео Салвини подржали покрет „Жутих прслука“ у Француској, и мађарски премијер Виктор Орбан означио је Емануела Макрона као „непријатеља број један“.
Наиме, Орбан је изјавио да Макрона сматра вођом „промигрантских снага“ у Европи и да стога осећа дужност да му се супротстави.
„Нема сумње да је Емануел Макрон важна фигура, штавише вођа промигрантских снага. То није ништа лично, већ питање будућности наших земаља. Уколико се у Европи буде материјализовало то што он жели у погледу миграције, то би било лоше по Мађарску. Због тога морам да се борим против њега“, рекао је Орбан.
Аналитичар Саша Адамовић каже за Спутњик да ће сигурно бити такве реторике и у будућности, с обзиром да је ово изборна година за Европски парламент и да ће се у мају месецу одржати избори који у овом тренутку имају много већи значај него што су имали у неким ранијим периодима, „кад се унапред знало ко ће на њима тријумфовати“.
Ствари су се од прошлих избора радикално промениле. Пре две године је Велика Британија изгласала излазак из ЕУ, на стање у Унији је и те како утицала победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима и, што је најважније, европски суверенистички покрети су у великом успону.
Адамовић додаје да су најновија истраживања јавног мњења показала да је у Француској странка Марин ле Пен водећа, а „Алтернатива за Немачку“ бележи успон и улази у све покрајинске парламенте у Немачкој.
„Очито је да ће се борба на следећим европским изборима водити управо између глобалистичких, промигрантских снага које на симболичном нивоу у овом тренутку представља француски председник Емануел Макрон, с обзиром да је у међувремену моћ немачке канцеларке Ангеле Меркел у опадању и она се буквално налази на самом крају своје политичке каријере“, каже Адамовић.
Са дуге стране тог политичког фронта, у симболичном, али и у практичном смислу, налази се вицепремијер и министар унутрашњих послова Италије Матео Салвини, који води антимигрантску странку „Лига“, која је према последњим истраживањима јавног мњења појединачно најјача странка у ЕУ, додаје наш саговорник.
„Салвини је својим деловањем постао нека врста иконе европских суверенистичких покрета и њега и Виктор Орбан сматра великим јунаком који брани Европу од миграната, односно херојем отпора промигрантској политици ЕУ“, истиче Адамовић.
Орбан је у Макрону препознао човека који подстиче ту промигрантску политику ЕУ и зато није ни чудно што су и Салвини и Орбан подржали протесте „жутих прслука“ у Француској, јер и они виде да је неопходно да ЕУ, нарочито по питању миграната, „мора да направи заокрет од 180 степени“.
Такође, знају да је јако важно да на изборе за Европски парламент француски председник изађе ослабљен, односно да и оне снаге које Макрон у овом тренутку симболично представља на европским парламентарним изборима остваре што је могуће слабији резултат, закључује Адамовић.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да је у околностима кад се захуктава неформална кампања за Европски парламент између тзв. либералних, мејнстрим снага против суверенистичких, нормално да истакнути представници та два блока почињу да укрштају копља.
Макрон се у овом моменту „наместио“ као згодна мета Орбану, сматра Анђелковић.
„Орбан вероватно слично мисли и о Ангели Меркел, али из прагматичних разлога да се Мађарска, која је из економских и разних других разлога упућена на Немачку, не би замерала Берлину, оно што мисли генерално о снагама које оличавају и Меркелова, и Макрон и многи други у европском мејнстриму, он то сад персонализује према Макрону. Реч је о вештом политичком маневру где се Макрон идентификује са једном политиком која је негативна за Орбана и велики део снага које представља“, сматра наш саговорник.
Орбанов напад на Макрона може се сматрати подршком националним и суверенистичким снагама у Француској.
У Немачкој није реално да такве снаге преузму власт, каже Анђелковић и додаје да свако јачање национал-суверенистичких снага у Немачкој резултира ближом коалицијом демохришћана, који су такође једна врста мејнстрима, са социјалдемократама и зеленима, дакле са онима који су још екстремније неолиберални.
„С друге стране, у Француској постоји реална шанса да покрет ’Жутих прслука‘ у једном моменту резултира преокретом и доласком на власт национал-суверенистичких снага, тако да Орбан фокус својих активности зато ставља на Француску, јер тамо је реално да дође до преокрета, да дођу сличне снаге какве оличава Орбан, док у Немачкој тако нешто не може да се деси“, закључује Анђелковић.