Управо је то учинио британски новинар и хумориста Том Филипс.
„Прича о људском напретку почиње нашом способношћу размишљања и стварања. То је оно што људе издваја од осталих животиња, али и оно што их наводи да редовно праве будале од себе“, констатује Филипс у књизи „Људски род“.
Ову духовиту и ишчашену историју цивилизације, у којој аутор објашњава како је човек успео да упропасти све што је могао, наводећи примере неких од највећих и најневероватнијих заблуда у које је поверовало човечанство, објавила је „Лагуна“.
Историја људске глупости
„Ова књига говори управо о ономе чега смо сведоци и данас – у тренутку када се на планети појавио вирус с којим не умемо да се изборимо, прва вештачка летелица је напустила Сунчев систем и запутила се ка звездама. Ако смо толико технолошки напредни, како то да сада сви седимо по кућама са сапуном у рукама и чекамо да зараза прође? Ова књига показује да људски род никада не реагује сасвим рационално. Иако нам се чини да смо много паметни, склони смо томе да зезнемо ствар“, оцењује уредник издања Срђан Крстић у разговору за Спутњик.
Аутор књиге „Људски род“ уз велику дозу хумора, па и цинизма, наводи примере великих историјских промашаја, од Луси, наше прамајке која је, према закључцима истраживача, погинула тако што је пала с дрвета, преко погрешних одлука моћних историјских личности, Наполеона, Хитлера, или Мао Цедунга, које су довеле до масовних страдања, све до необичних научних открића, попут поливоде и Н-зрака, која су уместо револуционарних скокова у развоју цивилизације донела само срамоту онима који су их заступали.
Међу примерима су и мање познати историјски догађаји, као што је, рецимо, прича о једном аустријском војном одреду који је, услед пијанства, напао сам себе, или легенда о краљу који је пао од мртвог непријатеља, тако што га је инфицирао покварен зуб из његове одсечене главе.
„Све су то историјске чињенице о којима се не говори много, јер представљају срамоту за земље, државе, владаре. Неко ће за десетак, петнаест година написати да су најмоћнији људи на земаљској кугли имали идеју да варикином можемо да лечимо страшну болест. То нас прати као цивилизацију. Овај аутор је, међутим, на светло дана изнео бројне примере којима је показао да су се будалаштине којима смо данас сведоци догађале и у неком прошлом времену“, напомиње Крстић.
Кобне идеје с моћном подршком
Један од примера кобних колективних грешака које наводи аутор књиге „Људски род“ јесте откриће Томаса Миџлија, који је у бензин убацио олово како би аутомобилски мотори равномерније сагоревали гориво. У томе су га подржале компанија „Џенерал моторс“ и читава аутомобилска индустрија.
„То је било катастрофално за читаве генерације које су уследиле. Међутим, то је исти човек који је одговоран и за употребу фреона у климама, односно за озонске рупе. Он је направио две грешке које су негативно утицале на природу и вероватно је рекордер у историји човечанства када је реч о штети коју је изазвао. Ипак, он то није урадио сам, него је имао подршку великих структура“, наводи Крстић.
Реч је, како објашњава аутор књиге, о трагедији заједничког деловања, као и потреби човека да буде део групе и да прихвати неко колективно уверење. А када је реч о масовним заблудама и грешкама, не може се заобићи питање о утицају медија, којима „обичне“ вести једноставно нису интересантне.
„Јака вест је да никотин помаже у борби против вируса корона и њу су одмах пренели сви медији, иако је то мишљење једног професора. Јака вест је прича о доместосу или варикини као леку, као и прича о озонизацији крви. Ту је важна и предрасуда доступности о којој говори аутор. Ако нам је нешто на први поглед блиско, зашто да не? Ето, никотин би могао бити веома користан! Зашто то не би било истина? Логично је да, ако доместосом убијамо бактерије и вирусе у судопери, исто то можео да учинимо и у крви. Тај једноставни начин размишљања је пријемчив великом броју људи, при чему друштвене мреже данас омогућавају сваком од нас да изнесе своје мишљење“, напомиње Крстић.
Још једно данас врло актуелно питање, којим се бави и аутор књиге „Људски род“, јесте због чега је немогуће разуверити теоретичаре завере аргументима који несумњиво побијају њихова уверења. Филипс објашњава да је то условљено потребом људског мозга да по сваку цену докаже да је у праву.
„Иза свих теорија завере постоји панична идеја да ми људи све контролишемо. У њима увек постоји нека група људи или организација која је нешто тајно смислила и која све контролише. Ми се веома бојимо да се у свету догађа нешто што ми као људи не контролишемо. Много нам је прихватљивија идеја о томе да смо сами произвели вирус, него да га је створила природа. Више нам се допада идеја да неко води овај свет у одређеном правцу, макар и лошем, него да је ово брод без кормилара. Теоретичари завере се сви плаше једне ствари – неизвесности природе, универзума, мајке Земље“, сматра наш саговорник.
Парада идиота и лудака који су се свима чинили безазлено
Једна од историјских личности која, несумњиво, деценијама побуђује највећу пажњу истраживача, јесте Хитлер са својим великим историјским грешкама – почев од саме чињенице да је такав човек уопште дошао на власт.
Иако, како каже Филипс, није много оригинално говорити о Хитлеру, немогуће је игнорисати то да се нацистички лидер у самом почетку чинио потпуно безазлено.
„Оно најгоре што су људи урадили није био производ злих генија, него параде идиота и лудака који су се неповезаним булажњењем пробили на чело, а помогли су им сувише самоуверени људи који су мислили да ће моћи да их обуздају“, закључује Том Филипс.
Према речима Срђана Крстића, књига „Људски род“ је актуелна пре свега зато што нам отворено говори о томе ко смо и шта смо, опомиње нас на то колико смо се уобразили, верујући да смо много паметни зато што смо технолошки напредовали.
„Постоје, међутим, теоретичари који тврде да у последњих 50 година технолошки стагнирамо, јер у области електронике нисмо много напредовали у поређењу с периодом када смо слетели на Месец. То се примећује и у култури, у којој нема никаквих помака још од педесетих, шездесетих и седамдесетих гоина. Ово је, према мишљењу многих, друштво стагнације. А управо су нас разне електронске направице довеле до тога да се уобразимо и поверујемо у то да смо налик боговима“, упозорава Срђан Крстић.
Читајући „каталог људске глупости“ не можемо да се не запитамо где смо данас. Како ће о овом нашем времену писати неке будуће генерације и колико ће нам се смејати? Да ли ће и ова пандемија бити извориште бројних примера непромишљености, брзоплетости, неодговорности, нелогичног закључивања и колективних заблуда? И када ћемо већ једном научити да размишљамо својом главом?