Таман када се помисли да не може бити веће бруке, нека од институција из Вашингтона то демантује својим потезом. Авганистански рат није само „авет прошлости“ од које би Бајден да се огради, па је због тога спреман и на „краткорочно жртвовање рејтинга“, већ и „текућа ноћна мора“ која ће и даље трајати. „Ружан сан“ никако да се заврши. Између осталог и због сада већ огољених чињеница да Американци у Авганистану ама баш ништа не контролишу, да су им процене ситуације биле и остале катастрофалне, те да су ово што се одиграва дочекали апсолутно неспремни.
Зато и поређење са совјетским повлачењем 1989. године уопште не стоји. Тада су војне снаге напуштале Авганистан организовано од маја 1988. до фебруара идуће године и поред тога што су их непрекидно из заседа нападали муџахедини (приликом повлачења погинуло је преко 500 официра и војника), а влада Мохамеда Наџибулаха, уз подршку Москве, опстала је све до 1992. године. Питање је и да ли би се уопште урушила да се Совјетски Савез није распао!? Иако су САД наоружавале и на друге начине директно подржавале терористе!
Данас талибани нису испалили ниједан метак на иностране војнике, њих нико споља не наоружава нити подржава, а власт су преузели средином августа упркос томе што је требало да амерички војници формално остану у Авганистану до 11. септембра. Отуда и теза како се иза свега овога „крије“ америчко-талибански договор, а да би се убудуће авганистанска власт користила за „кварење планова“ Кине, Русије и Ирана у централноазијском простору, делује мало вероватна. Такав договор би подразумевао другачији сценарио, Американци би из свега изашли као губитници, али се не би овако обрукали. Једноставно, ово што гледамо не приличи озбиљној држави и организованом систему! Толико не приличи, да су и сами талибани очекивали озбиљнији отпор и спорије напредовање.
Ништа не зависи од Америке
Углавном, од Американаца, НАТО-а и ЕУ у Авганистану више ништа не зависи. У овом тренутку све зависи од талибанског руководства и њихове спољне политике. То ће у највећој мери детерминисати и унутрашњу политику. Опстанак је у вези са питањем да ли ће и у којој мери нова власт бити легитимна у међународним оквирима? Враћање на идеје, политике, средства и механизме владања из 1996. године довешће до брзе изолације Авганистана која онда може узроковати компликован грађански рат и тотални неуспех нових власти. За протекле две деценије много тога се променило, без обзира на слике које стижу из земље, а које су последица колико талибанске упорности, толико и неспособности и корумпираности инсталираних прозападних власти од Хамида Карзаија па надаље и то није могуће игнорисати.
Нико неће успостављати односе и унапређивати сарадњу са режимом који не поштује основне међународне конвенције. У првим изјавама, талибански представници нешто тако и наговештавају, мада њима нико не верује. Да поштују договоре и да се на њих може рачунати, зависиће од тога како се покажу у наредних годину дана. Чини се да, поред пословично заинтересованих Москве, Исламабада, Техерана и Делхија, ова дешавања највећу пажњу изазивају још и у Пекингу. Кинези желе да централноазијски простор одрже стабилним. Американци одлазе, отворено је ко све на њихово место долази и како ће се успостављати нека нова регионална равнотежа утицаја.
Како је Србија заинтересована за све
И ту је „случај“ хтео да се умеша и Србија! Авганистан је прва држава која је признала једнострану одлуку косовско-метохијских Албанаца 18. фебруара 2008. године. Карзаијева власт учинила је то неколико сати пре Албаније! Тако још једном доказујући да су под пуном контролом Вашингтона. У Вашингтону је очигледно писан и текст одлуке о признању. Том приликом, формално, Авганистан се позвао на Главу XII, својевремено утврђивану због руковођења процесом деколонизације, и члан 75. Повеље УН, алудирајући тако да је територија КиМ под старатељством ове међународне организације. Другачијег основа нису се досетили у овом конкретном случају. Било би глупо да се авганистанска власт позивала како то чини због регионалне стабилности, евроатлантских интеграција и сличних формулација које се налазе у тексту признања који је стигао из Тиране!
Талибани у Кабулу
© AP Photo / Rahmat Gul
Међутим, занемарене су чињенице и како косовско-метохијско питање нема везе са (де)колонизацијом и да су УН након доношења Резолуције 1244 примиле СР Југославију у чланство у границама које обухватају Косово и Метохију под привременом међународном управом.
Ово је још један прилог тези како талибански режим има разлога да преиначи одлуку Хамида Карзаија и „отпризна“ лажну државу Косово! Тако би се показао дисконтинуитет према спољној политици марионетске власти, као што би се истовремено послала дипломатска порука свим режимима који су активно радили против талибана. Преко приштинског аеродрома превожени су притвореници ка Гвантанаму, неки су задржавани у притворским јединицама у Бондстилу, а сада ће на КиМ бити депортовани Авганистанци који су радили за САД! Можда привремено, можда трајно, можда њих хиљаду, можда десет хиљада, можда ће Американци за то плаћати, можда неће.
Ништа се не зна, процес је неконтролисан, процене катастрофалне, неспремност евидентна. Дакле, нема потребе за тероризмом, чак ни за оштром реториком, довољна је политичка одлука уз образложење како се ради о одбрани међународног права. Делује на први поглед апсурдно, али је тако!
Наравно, нова авганистанска власт срешће се са толиким изазовима већ у првим данима, да им се „признање Косова“ из 2008. године неће уопште наћи на „видику“. За њих је то мало важна тема. Ко зна, можда баш ту тему (зло)употребе да би градили неке будуће односе са Вашингтоном у дугом и мукотрпном послу легитимизације сопственог статуса. Ето, нису увек и свуда против Американаца. Али, ко зна, можда ствари крену и другим током. Талибани имају и неколико разлога да се косовског случаја присете! Само од њих и њихових интереса зависи како ће се према овом питању односити.