Због тога, како се наводи у правном ставу ВКС, одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава, под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита.
„Трошкови обраде кредита и пуштања кредита у течај, као и други трошкови које банка обрачунава кориснику приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава кориснику у току реализације уговора о кредиту, могу бити исказани у процентуалном износу и наплаћују се само кроз обрачун ефективне каматне стопе“, наводи се у допуни ранијег става.
Додаје се да банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту.
Овај став је заузет на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда која је одржна јуче, у уторак, 16. септембра.
Њиме је, како се наводи на сајту ВКС, допуњен Правни став о дозвољености уговарања трошкова кредита усвојен 22. маја 2018. године, пренео је Танјуг.