Како је рука Светог Јована стигла до Цетиња

Рука Јована Крститеља је из Антиохије у 4. веку донета у Цариград. Дочекана је свечано уз псалме и песме. Њено последње скровиште било је у Аја Софији.

У то време од руке су била одвојена два прста. Један је данас у Отоманском музеју у Истанбулу. Други је у Сијени и интересантно је што се на кивоту у коме се чува налази натпис на српском: „Претечина десница Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога!"

Свети Сава је добио други прст 1219. и положио га у манастир Жичу. Касније је чуван у Пећкој патријаршији до 1458. Јелена, жена деспота Лазара их је однела у Мореју/Пелопонез. Убрзо су сакривене у Италији у Сијени, у храму Свете Марије.

Рука је остала у Цариграду и после пада под Османлије 1453. султан Бајазит Други је 1484. поклања острву Родос. Сулејман Први 1522. осваја то острво и реликвија је однета на Малту где је почивала 250 година док Наполеон није освојио то острво 1798.

Цар Русије Павле Први је 1799. добио свету руку и сместио је у Зимски дворац. Ту се налазила до 1917. када је мајка последњег руског цара Николаја Другог однела руку у родну Данску. Ту је, у договору са митрополитом кијевским, решила да руку поклони династији Карађорђевић, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица и тако се она обрела у Сремским Карловцима да би касније била чувана у ризници цркве при двору на Дедињу.

После бомбардовања Београда, краљ Петар Други Карађорђевић је при повлачењу понео руку и сакрио је у Острогу и она је ту провела рат.

У једној полицијској рацији 1952. рука је одузета цркви и донета у Подгорицу, а онда у Београд. Ту је била у државном трезору све до 1978. Тада је поклоњена манастиру Светог Петра на Цетињу, где се и данас налази.

Десница Светог Јована први пут је изнета пред народ на Ивањдан 1993. године. Интересантно је да је 2006. дата Русији на 40 дана. Била је у највећим руским градовима, а онда је неколико дана провела и у Кијеву, преноси Историјски забавник текст историчара Добрице Јовичића.

Јован Крститељ заузима посебно место међу јеванђељским личностима које су биле уз Христа, како по начину доласка у свет, тако и по начину живота, улози крштења Исуса и по своме трагичном крају.

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито што је, по предању, имао ту срећу да је могао и руком показати свету „Онога кога је пророковао”. За руку Светог Јована прича се да ју је сваке године на светитељев дан архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.

Српска православна црква слави дан Светог Јована 7. јануара по црквеном, а 20. јануара по грегоријанском календару. Црква такође слави и обретење главе светог Јована Крститеља.