Одредбе споразума ушле су у Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена дан касније.
Војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада тадашње СР Југославије и Србије потписан је на војном аеродрому у близини Куманова, након 78 дана НАТО бомбардовања СРЈ и пет дана преговора. Потписали су га генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, генерал МУП-а Србије Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.
Има ли решења?
Међутим, ни 23 године након потписивања споразума решење за косовски проблем није на видику, пише Танјуг.
Документ је предвидео размештање на Косову и Метохији, под покровитељством УН, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства, по усвајању резолуције Савета безбедности УН. Према Споразуму, међународне снаге су "овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане".
Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбедности, које су се протезале пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије. Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015. године.
С друге стране, такозвана Ослободилачка војска Косова никада није демилитаризована. Трансформисана је прво у Косовски заштитни корпус, а 2009. формиране су Косовске безбедносне снаге, у сврху цивилне заштите. Скупштина привремених институција у Приштини је, међутим, 2018. усвојила измене закона које омогућавају трансформацију Косовских безбедносних снага у оружане у наредних 10 година. Приштина најављује и набавку тешког наоружања.
Након повлачења југословенских снага, Срби у покрајини су постали мета сталних напада и злочина чији починиоци никад нису пронађени. Косово и Метохију је од 1999. године напустило више од 200 хиљада Срба и осталог неалбанског становништва, а порушено је и девастирано око 150 српских светиња и споменика. У великим градовима као што су Приштина и Призрен, где је пре сукоба живело по неколико десетина хиљада Срба, данас их је остало по неколико десетина.
Француски војници чувају стражу у војној бази код Куманова у Македонији, 1999 године
© AFP 2023 / JOEL SAGET
Насиље над Србима, претње, узурпација имовине
Насиље екстремних Албанаца над Србима наочиглед међународних снага кулминирало је 17. и 18. марта 2004. године, када је у погрому страдало 19 људи, протерано више од 4.000 Срба, уништено 935 кућа и порушено или тешко оштећено 35 православних храмова.
Споразумом из Куманова предвиђен је и повратак одређеног броја припадника особља СРЈ и Србије, што је потврђено и Резолуцијом Савета безбедности 1244. Међутим, повратак припадника особља СРЈ и Србије у покрајину никада није реализован.
Када је реч о повратку Срба са Косова и Метохије својим кућама, Приштина тврди да они могу да се врате, али се Срби повратници у реалности суочавају са нападима, пљачкама, претњама, узурпацијом имовине и хапшењима по лажним пријавама за наводне ратне злочине. То је најбоље показао пример Драгице Гашић, првог српског повратника у Ђаковицу, град у којем је пре сукоба 1999. године живело око 12.500 Срба.
Према подацима Владе Србије, у Покрајину се вратило свега 1,9 одсто Срба, што је најмања стопа повратка од свих постконфликтних подручја у свету. Према подацима које износе представници Канцеларије за Косово и Метохију, у покрајини је поднето око 70.000 захтева по питању узурпиране имовине.
Мисија КФОР-а у почетку је имала око 50.000 припадника, а данас је њихов број смањен на око 3.700 војника. Званични Београд сматра да је КФОР једини гарант безбедности Срба на Косову и Метохији, а према подацима са сајта Канцеларије прошле године је забележено 128 инцидената усмерених против Срба, док их је од почетка ове године до 2. јуна било 52, пренео је Танјуг.