„Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!“, последње су реченице „Друге књиге Сеоба“. Капитално дело Милоша Црњанског, по многима најбољи роман на српском језику, објављено је пре 60 година у Српској књижевној задрузи, у време док је велики писац још увек био у емиграцији у Лондону.
Повратак Црњанског у српску књижевност
„Друга књига Сеоба“ објављена је 1962, исте године кад се у Књижевним новинама на првој страни појавио „Ламент над Београдом“ и то је значило поновни улазак Црњанског у српску књижевност, каже за „Орбиту културе“др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског.
„'Друга књига Сеоба' у рецепцији није прошла добро, имала је приличан број разочаравајућих и резервисаних судова. Увек ми је било занимљиво како је критика у 'Другој књизи Сеоба' тражила 'Сеобе' и оцењивала је један потпуно нови роман, нови поступак и нову књижевну димензију критеријумима модернистичке поетике тридесетих година и, следствено томе, промашивала оно што је у тој књизи заиста било ново и што се појавило као инвентивно и посебно интересантно“.
За Црњанског је од великог значаја била критика Николе Милошевића која се појавила 1964. „Неке основне филозофске линије у другог дела 'Сеоба'“ која је потпуно променила хоризонт рецепције тог романа. Каснија рецепција „Друге књиге Сеоба“ је ишла тим путем, додаје Ломпар.
Неподобни српски национални наратив
Др Игор Перишић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност сматра да оно што је тадашња критика препознавала у првој књизи „Сеоба“, у другој није смела да препозна, иако је препознавала. Иако је то било време „благог отопљавања комунистичког тоталитарног режима“, оно што је национални наратив и све што је важно за конституисање српске националне самосвести, није било подобно.
„Чини ми се да је из тог разлога понекад инсистирано да 'Друга књига Сеоба' помало потцењивана као да нема метафизичку дубину, да би се, са друге стране, прикрило то симболичко прибирање колективног искуства које је Црњански целог свог живота носио у себи.“
Што је „Рат и мир“ за Русе, „Друга књига Сеоба“ је за Србе
Према Ломпару, „Друга књига Сеоба“ одговара статусу ког има Толстојев „Рат и мир“ у Русији јер она хвата рат и мир као константе једне националне егзистенције, али и шире од тога, константе смена космичких ритмова.
„'Друга књига Сеоба' је опроштај Црњанског од историје. Промена статуса историје у 'Другој књизи Сеоба' са продирањем једне нихилистичке компоненте која омогућава паралелно постојање трагичких и гротескних, ироничних и комичних низова. Та промена перспективе означава померање у схватању историје и, у извесном смислу, велики симболички завршетак националног приповедања за Црњанског. Његове две потоње књиге, 'Код Хиперборејаца' и 'Роман о Лондону' су апсолутно космополитске“.
Писац нашег највећег историјског и националног романа истовремено је био писац једног новог, модерног поступка, ироничног дистанцираног, какав је био тих година код Џона Фаулса у „Жени француског поручника“. Ту постоји промена перспективе према викторијанском добу где приповедач такође уноси дистанцу, тако да Црњански кореспондира са епохалним кретањем литературе свог времена, истиче Ломпар.
Слаже са оценом Николе Милошевића да је „Друга књига Сеоба“ најбоља књига српске прозе која се може мерити са најбољим делима светске литературе. Ту Милошевићеву оцену Ломпар је нијансирао и рекао да је „Друга књига Сеоба“ најмонументалнија књига Црњанског, а да је његова најдубља метафизичка књига „Роман о Лондону“, док је уметнички најавангарднија „Код Хиперборејаца“.
Друга генерација прочитала „Другу књигу Сеоба“
До процене „Друге књиге Сеоба“ као капиталног дела српске књижевности дошло је са другом генерацијом критичара. Генерација Џаџића, Первића и Новице Петковића то није учинила јер је њихов је укус био формиран друкчије и тек је генерација оних истраживача, па и публике, рођених око 1960. године, а то значи између седамдесетих и осамдесетих, примила је „Другу књигу Сеоба“ као дело изузетно велике вредности.
„Понекад је потребно да се промени нараштај да би се нека врста вредности препознала“, истиче Ломпар.
Перишић подсећа да је пре око 30 година кад је био у средњој школи постојао благи одијум према Црњанском. Прва књига Сеоба била је обавезна у гимназији, али се „испод жита“ сугерисало: Читајте Андрића а Црњанског и не морате.
„После, кад сам дошао на факултет било ми је откровење та другачија перспектива из које Црњански посматра и културу, и књижевност, и самог себе. Сама реч национ која је веома фреквентна у 'Другој књизи Сеоба' мени је била чудна, мало сам је са задршком повезивао са неким идеолошким готовим мњењима која су нам била сервирана, да ако нешто има национално у себи, да је сумњиво и води нечему што је национализам, потенцијално и фашизам“.
Црњански и Андрић као Достојевски и Толстој
Ломпар сматра да статус Црњанског у нашем образовању постаје све видљивији, јер некад се говорило само Андрић, а сад се говори у пару како истина и налаже –Андрић и Црњански.
„То је по мом мишљењу постао један пар какав су у руској књижевности Толстој и Достојевски. Мислим да је то врло добра, тачна и исправна подела али, код Црњанског је проблем што он прекорачује. Рецимо, у 'Другој књизи Сеоба' имамо можда прву лезбијску сцену у српској књижевности. Писац који тад има 70 година пише лезбијску сцену која је у том тренутку граница очекивања. При том он је практично, апсолутно у резонанци са Казановиним мемоарима из 18. века. Он ништа не пише вештачки да би скандализовао публику него обнавља парадигму 18. века коју је Казанова учинио очигледном у својим мемоарима. Црњански је неко ко и кад пише национални роман прекорачује. То је његова судбина, то је његова модерност“, закључио је Ломпар.
Комплетан разговор о „Другој књизи Сеоба“ можете послушати у „Орбити културе“.