Руска поезија је данас врло свежа, можда свежија него руска проза, сматра Владимир Коларић, приређивач и преводилац књиге „У светли дан – избор из најновије руске поезије“. Књига не даје целовит и репрезентативан увид у савремену руску књижевност, а настала је кад се нагомилало довољно песама које је превео „по свом осећању љубави, без интереса или систематског разлога“.
„Игром случаја сам ушао у превод поезије. Преводио сам изванредну књигу Јурија Нечипоренка 'Помоћник царева' у којој говори о Ломоносову и ту је било неколико песама или одломака песама великог Ломоносова, творца модерне руске поезије. То није био лак задатак, али успело ми је и то ме је охрабрило“, каже Коларић за „Орбиту културе“.
Савремена руска поезија – Руси, Татари, Чечени…
Савремену руску поезију почео је да преводи кад је био на Криму 2016. на једном изванредном књижевном фестивалу ког је основао писац Платон Беседин где се окупило 25 врхунских интелектуалаца. Ту је упознао доста руских песника.
„Окидач је било упознавање са ђацима њихове гимназије, литерарне секције а већина ученика пише поезију и то не било какву. Упознао сам једног младића, Пантелејмона Комарова и његова поезија ми се свидела. Кад сам се вратио кући, узео сам да преведем неколико његових песама, реда ради, млад је дечко, па да му учиним. И тако сам почео да преводим и онда је испала једна збирка већином до сада непревођене поезије и углавном непознатих руских песника“.
„У светли дан – избор из најновије руске поезије“
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„У светли дан“ даје палету онога што јесте руска поезија која обухвата све оне који пишу на руском језику, тако да поред писаца етничких Руса имамо и Татаре, Бурјате, Чечене… Најзаступљенији песник у збирци Станислав Ли има врло занимљиво порекло, он је из Казахстана, пише на руском и казашком језику, при том је корејског порекла.
„То није мој хир, то је једноставно тако и сведочи о поимању руске културе које јесте цивилизацијско. Они свој идентитет граде као транснационални, било да је схваћен као имепријални, или не. Великим делом Русија и своју идеологију гради на цивилизацијским основама, као посебна цивилизација. Цивилизација је нешто што може да обједини већи број култура, чак и религија“.
Убиство Дарије Дугине: Национална одговорност руске интелигенције
У збирци је једна песма посвећена убиству Дарије Дугине, што је, према Коларићу, био догађај који је јако одјекнуо не само у медијима него и у културној средини и врло брзо је почела нека врста његовог осмишљавања. Жртва Дарије Дугине схваћена је и као симболички улог у садашњим сукобима – идеолошким и културним, ширим од ратних сукоба у ужем смислу речи.
Коларић је превео три песме о убиству Дарије Дугине а у збирци се нашла једна Ане Долгареве, озбиљне списатељице, новинарке и дописнице из Донбаса од почетка рата, и пре свега, одличне песникиње.
Владимир Коларић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Као и сви сегменти руског друштва и песници су подељени, имају различите ставове о сукобу у Украјини. Међутим, велики део интелектуалаца који раније није био директно политички ангажован, сада је стао на страну своје земље јер сматрају да је то национално одговорно и зато многи подржавају позицију Русије чак и ако се не слажу са свим аспектима акције.
Ломоносов, Стаљин, сибирски панк
У одељку „Додатак“ нашле су се несавремене песме Ломоносова, класика пар екселанс и три значајна аутора певане поезије, Булата Окуџаве, творца бардовске руске поезије, Јегора Летова, творца сибирског панка и Сергеја Бабунеца, аутора познате песме „вечно млад“ из филма Алексеја Балабанова „Брат 2“.
Међу њима је и Стаљин који почео као песник, имао је песничке амбиције и објављивао је поезију као млад у доста озбиљним грузијским часописима. Ту поезију је писао на грузијском језику и она је после превођена на руски.
„Овде имамо две његове песме. Једна је рана и има неки побуњенички карактер, али индивидуални, против друштва али и за право песника. Друга је позна песма коју није објавио за живота, нађена је у заоставштини и у њој он преиспитује сопствену улогу. Реч је о поезији која описује неког ко је песник, а Стаљин није био без књижевног дара, али свакако није био велики песник. Обе песме имају елемент самопреиспитивања, а за ову последњу могао би се употребити израз – покајање“, закључио је Коларић.