На крају дође тешка индустрија да производи срећу и ми данас живимо у свету вештачке среће која почива на лажима и манипулацији.
Када други одлучује о нашој срећи
Када данас говоримо о срећи, површно, из нас проговара потрошач, али не лежи сва опасност у томе што смо ми потрошачи. Много опасније је када неко други одлучи да брине о нашој срећи, а то су најчешће велике корпорације. Тада престајемо да будемо субјекат и постајемо објекат, а наша срећа постаје најкраћи пут до онога што корпорације хоће - да нам продају свој производ, упозорава Зоран Хамовић, уредник издавачке куће „Клио“, која је објавила студију „Индустрија среће“ британског социолога Вилијама Дејвиса. Та опасност је, према Хамовићевим речима, присутна у друштвима у којима се појединци одричу своје одговорости:
„Када своју одговорност пребацимо на другог или је се одрекнемо, дајемо могућност другом да одлучује о нашој судбини. Сасвим је свеједно да ли је реч о политици или корпорацијама које се баве стварањем услова за бољу продају, да ли је реч о политичким изборима или корпорацијама које желе да мислимо да доносимо одлуке које су добре за нас. Чак и касније када нас демантују неке ситуације, нећемо се осећати несрећно због своје одлуке, јер не видимо своју одговорност за то, већ ћемо сматрати кривим неког другог“.
Капитал не воли срећног човека
Капитал, наглашава саговорник Спутњика, не воли слободног и срећног појединца.
„Ово је свет вештачке среће која почива на лажима и на манипулацији. Лајф коучови па чак и психолози су склони да нас у вишем интересу лажу, као што су политичари приморани да манипулишу, обећавају благодетнији свет и наравно срећу. Наличје индустријске производње среће је надзор. Ако наш телефон зна боље од нас колики нам је притисак, шта осећамо у том тренутку, да ли бисмо млеко од 3,2 или 1,8 процената млечне масти, онда он постаје власник наше осећајности, наше свакодневнице, организације дневне руте, а то је подлога за надзор. Ако зна које млеко пијемо, знаће и за кога гласамо“, упозорава Хамовић.
Желимо све више
Све теже данас одређујемо шта је за нас срећа.
„Некада су то била мала задовољства, уживања у малим стварима, а сада наш појам среће се подиже на имагинарној лествици и ми желимо све више и више, јер нам друштво и глобална култура пропагирају да ми то морамо као да не постоји избор. А увек постоји избор и он је на појединцу“, примећује културолог Маја Вукадиновић.
Стално нам се намеће, каже Вукадиновић, да нешто немамо довољно, да нисмо довољно добри, лепи, млади, да срећу треба подупрети неким лековима, куповином ствари, потрошњом, да треба узети неке апликације којима ћемо пратити расположење:
„То је део духа времена, али и склопа економских, политичких и других околности. Живимо на друштвеним мрежама на којима други људи стварају идеализовану слику сопствених живота“.
Изван људске контроле
Желимо да будемо бољи за себе и за друге, али се то испоставља као својеврсна слабост у времену интензивне комуникације и квантификације информација која је несавладива за човека.
„Човекова несрећа долази од уклетости произашле из велике потребе за освајањем читавог света. Нисмо дорасли ономе што смо створили. Технологија је направила убрзање које је изван људске контроле. У овом тренутку нам се толико тога нуди и све је изазовно. Те могућности су за нас неосвојиве и само то нам говори да ћемо бити несрећни“, наглашава Хамовић.
Вукадиновић примећује и да у времену свеопштег убрзања и хиперразвијене комуникације, када нам је пажња веома кратка, ми имамо страх да ћемо пропустити неки догађај или да купимо неки производ:
„Људи од тог страха од пропуштања су у констатном преиспитивању свог задовољства или незадовољства животом који увек иде на страну онога да смо незадовољни и да увек има неко успешнији“.
„Ми као да имамо задатак да будемо несрећни и обавезу да говоримо о лошем. Лакше нам је да кажемо да људи око нас нису добри па се и ми лоше осећамо него да се као Прометеј жртвујемо у име света и учинимо свет бољим својим доследним чињењем. Срећа може произаћи само из тог прометејског односа према стварности“, закључује Хамовић.