Према Ћири Блажевићу нисте могли да будете равнодушни. Или сте га волели и смејали се његовим форама или вам је био крајње антипатичан. Свако ко је бар једном имао прилику да разговара са њим или да га слуша на ТВ-у или преко радија, да прочита неки од његових бројних интервјуа, то ће потврдити.
Имао сам част и привилегију да са Ћиром Блажевић неретко причам о нашој великој заједничкој љубави – фудбалу.
Он је причао, ја сам слушао, упијао, хватао белешке, смејао се. Ипак, давао сам себи за право да му каткад и доскочим, јер сам се претходно „наоружао знањем“.
Тако су се наши разговори, интервју претворили у својеврсну малу традицију, а госн Ћиро Блажевић ме је ословљао са: „београдска симпатија по лопти“. Увек су то били лепи и пријатни разговори о најважнијој споредној ствари.
Почели смо сарадњу још 2007. године, када сам крчио свој новинарски пут у дневном листу АЛО!. Управо је ту, нешто касније, и „рођена“ једна култна изјава старог шармера Ћире Блажевића, који је разговор водио с мојим старијим колегом Николом Кавазовићем, који је касније прешао у тренерске воде и био селектор Таџикистана, Шри Ланке.
Никада нећу заборавити како смо сви дословце попадали са столица када је Каваз спустио слушалицу. На питање где је Србија у односу на Хрватску која је редовни актер највећих фудбалских смотри, Ћиро је у свом стилу испалио: „Па, код куће сте сине мој".
И убо је право у мету. Ми смо имали наслов за дуплерицу, а Ћиро нам је оголио истину, јер нисмо били актери Европског првенства 2012. године у Украјини и Пољској. Ево, ни 11 година касније Србија није отишла на ЕВРО, а агонија траје још од 2000. године и Белгије и Холандије.
Касније сам углавном био ја тај који је причао са Ћиром Блажевићем и верујте, увек сте од њега имали неку врсту ексклузиве. Знао је и волео да опсује, „сине мој", била је његова узречица, али никада се нико на њега није наљутио због непримереног речника, јер је то чинио крајње спонтано и са стилом.
Никада Ћиро није прешао границу доброг укуса. Остао ми је урезан у сећању наш последњи интервју, непосредно пред почетак Мундијала у Катару.
Ставио је тада поприличан терет на леђа Драгану Стојковићу Пиксију, поручивши преко Спутњика, да Србија има огроман концентрат потенцијала и да би могла и морала више него Ћирина Хрватска с Мундијала у Француској 1998. када су били трећи.
Нажалост, није се то догодило. А мени ђаво није дао мира, па сам после краха Орлова на Блиском истоку позвао још једном госн Блажевића да га питам како је видео све оно што се издешавало у Катару.
„Не могу да причам сине мој. Једе ме ова болест. Не могу на ноге, не могу да устанем из кревета. Само лежим и примам инфузије, питање је дана када ће ме болест узети и када ћу напустити овај свет“, рекао је тужним гласом Блажевић и натерао ми сузе на очи.
Наслућивао сам да је то наш последњи разговор. Отишао је „тренер свих тренера“, али ће се памтити његове изјаве и оно чувено: „Па, код куће сте сине мој“.
Нека му је лака земља...
► Погледајте емисију Миљанов корнер.