Фосили диносауруса који имају неуобичајен начин савијања лактова и зглобова могли би да укажу да су некада имали тетиву за коју се не зна, а која је основа за модеран лет птица. Ако су научници са Универзитета Токио у праву, такав начин држања тела можда је кључ за полетање кичмењака у небо.
Први летећи диносауруси
Птеросауруси су најранији познати кичмењаци који су могли да полете, пре око 200 милиона година. Ипак, ови велики рептили нису диносауруси, па су рани преци птица морали сами да развију систем летења.
Летећи диносауруси, који су преци птица, еволуирали су знатно касније из двоножних пернатих теропода, 80 милиона година после летова птеросауруса.
Иако су им еволутивни путеви били другачији, птице користе веома сличну структуру као и птеросауруси да би остали у ваздуху, а она је највероватније настала много пре лета, баш као и перје.
Летна кожица као услов за летење
Заједничка карактеристика им је летна кожица (пропатагијум), мембрана коју имају сви кичмењаци са крилима, укључујући и птице и слепе мишеве, па чак и неки сисари, као што су летеће веверице, имају сличне структуре за лебдење.
Та мембрана омогућава птицама да испруже и истегну лакат и „ручни“ зглоб у исто време, док праве покрете крилима. Захваљујући летној кожици, птица успева да полети и да контролише два зглоба у исто време.
Летна кожица јасно је видљива на крилима слепог миша
Када су у питању птеросауруси, улога летне кожице је мање јасна, али је она највероватније служила током полетања и слетања, усмеравајући ваздух преко горње површине крила.
Научници верују да би без летних кожица птице, слепи мишеви и диносауруси, остали приковани на Земљу.
„Летна кожица није нађена код других кичмењака, а нестала је или је изгубила функцију код птица које не лете, и због тога знамо да је од суштинског значаја за летење“, каже палеонтолог Тацуја Хирасава.
Да бисмо сазнали како су птице почеле да лете, морамо сазнати како је летна кожица настала, додаје он.
Ретко сачувана на фосилима
Међутим, проблем је што се ради о меком ткиву, које је ретко сачувано на фосилима. Поред тога, она је веома танка, па је не остаје довољно на костима фосила.
Хирасава и његове колеге открили су начин да „виде“ ту тетиву чак и када је нема на костима. Кључ је у томе како је она ограничавала покрете животиње. Када савремене птице, на пример, угину, та тетива држи им крила скупљеним. Поредећи угао крила са углом код фосила теропода, научници су открили да се летна кожица протезала од рамена до „ручног“ зглоба неколико земаљских диносауруса.
На пример, угао примећен на фосилима неких диносауруса био је незнатно већи него онај код модерних птица, што је указивало на присуство структуре налик летној кожици.
Они су такође нашли и остатке ткива које би могло да буде претеча летне кожице код два фосила манираптора, за које није сигурно да ли су могли да лете.
Настала пре 150 милиона година
Научници са Универзитета Токио мисли да би летна кожица могла да буде урођена код свих манираптора, линије диносауруса која је живела пре 150 милиона година.
Једини изузетак је археоптерикс, ког је тешко сместити у линију развоја диносауруса и који би могао, али и не мора бити манираптор. Предмет дебате је и да ли је овај пернати диносаурус могао да лети, будући да неки научници верују да је само могао да лебди захваљујући својим удовима. Међутим, угао његових екстремитета не указује да је имао летну кожицу.
„Због тога археоптерикс вероватно није могао да покреће крила на начин као савремене птице“, наводе аутори рада објављеног у часопису „Зоолоџикал летерс“, преноси „Сајенс алерт“.